Jedan od najboljih sudija u regionu, ali i Evropi, Irfan Peljto, u opširnom razgovoru za "Index" dotakao se mnogih zanimljivih tema.
Jedna od njih bila je i odrastanje u ratom zahvaćenoj Jugoslaviji.
- Čitav rat sam bio u Sarajevu. Sve što sam naučio u životu sam naučio u ratu. Čak i šah jer šta ćeš drugo raditi u podrumu? Iznad drugog sprata nismo smeli da idemo jer bi nas snajper ubio. Pio sam kišnicu. Skupljaš kišu, prokuvaš je šest-sedam puta i eto vode. Ako ideš po vodu negde, od petoro ljudi znaš da će se vratiti možda troje. Treba pričati o tome jer je to deo naše istorije. Moji vršnjaci su u to vreme skupljali sličice fudbalera, a mi smo skupljali čaure od metaka. Dođe zima, osuši se jedno drvo i prijatelj i ja cepamo grane svaki s jedne strane za grejanje. Pod granatama smo trenirali fudbal, video sam kako snajperi ubijaju ljude. Nemam PTSP, ali ko zna, možda mi kasnije dođe. Mlad si, dete si pa valjda lakše progutaš - počeo je priču za "Index" Peljto, pa dodao:
- Tata je bio na prvoj liniji obrane. Ode od kuće, a ti ne znaš hoće li se vratiti. Bio je ranjen, ali je preživeo. Pričao mi je kako su bili u zgradi Predsedništva kad su neprijatelji prešli Miljacku. Imali su samo vazdušne puške iz streljačkog kluba kojima goluba nisi mogao da ubiješ. Da su ovi to znali, ušli bi u grad. Na Skenderiji je goreo tramvaj i onda su tata i njegovi tim vazdušnim puškama pucali po tramvaju da odzvanjaju meci pa da agresori misle da su pravi meci. Tako su ih prepali, ovi su se povukli i drugi dan su dobili pravo oružje. Nema toga na šta te sila neće naterati. Pila se kafa od graška i sočiva, zamislite to. Jaje sam prvi put video nakon četiri godine. Stavili smo ga na sto i gledali ga kao da je ne znam šta. Jedno jaje, došlo iz Kiseljaka. Majka ga je spremila i meni ga poslužila.
Otkrio je Irfan Peljto i kako je postao fudbalski sudija.
- Sasvim slučajno. Moj tata je bio sudija, a ja oduvek lud za fudbalom. Igrao sam ga kao mali, ali kao što možete videti, nisam baš uspeo. Da se malo našalim, možda ne zbog nedostatka kvaliteta, nego zbog činjenice što sam bio u strašno jakoj generaciji. Edin Džeko je dve godine mlađi od mene i znali smo da igramo u mlađim kategorijama protiv njih. Na šljaci smo jednom igrali, mi stariji, oni mlađi, i trener nama starijima pre utakmice da tri gola prednosti. Džeko nam zabije šest golova i izgubimo 6:3, živa istina. Voleo sam fudbal, ali bilo je očito da ta priča baš neće uspeti. Otac je imao stotine video kaseta s utakmicama koje je sudio, a ja sam i uživo na Grbavici znao da gledam kad je sudio. Bio je linijski sudija i to je strašno bilo. Pljuvali su ga i gađali kamenjem koje bi odlomili sa stepenica oštećenih u ratu. Jednom sam ga pitao mogu li ja da sudim. 'Ajde, obuci se, idemo', rekao mi je, strpao me u auto i na stazu na Koševo - otkrio je Peljto za "Index", a zatim u dahu nastavio:
- 'Ajde, trči', rekao mi je. Što da trčim, kakve to veze ima. Kaže 'Ja ti mogu pomoći s edukacijom i svim, ali s trčanjem ne mogu. Ako ne možeš trčati, nećeš brukati ni mene ni čitavu porodici!' Tako je krenulo. Odradio sam onaj Kuperov test, koji su valjda i dinosaurusi trčali, a ostalo je, evo, istorija.
Kurir sport / Index / Ž.S.
NE PROPUSTITE
BONUS VIDEO:
