BEOGRAD - Evropski ogranak Svetske košarkaške federacije odlučiće 22. marta da li će "Evrobasket 2015" biti održan u Ukrajini, kako je dogovoreno, ili će novonastala situacija u toj zemlji, naterati čelnike FIBA Evrope da potraže novog organizatora.
Jedna od zemalja koja bi mogla da bude ozbiljniji kandidat jeste Srbija. U Košarkaškom savezu Srbije za sada nije bilo zvanično reči o tome, ali neki od naših košarkaških autoriteta su vodećim ljudima iz vlasti ukazali na šansu koja se iznenada ukazala.
"Bio bi dobar potez ako bi se Srbija kandidovala. Našoj košarci su potrebna učešća na velikim takmičenjima, a i organizovanje takvih takmičenja. To je, uostalom, oduvek i bila politika našeg saveza koji se dokazao kao jedan od najboljih organizatora Fibinih šampionata. Svakako, uvek je nesimpatično kada se takva prilika koristi zbog zle sreće drugih, ali treba znati da su Ukrajinci u krajnjem slučaju ti koji će reći da li mogu da se prihvate te obaveze u ovakvom trenutku", kaže jedan od najvećih autoriteta u svetu košarke Borislav Stanković, dugogodišnji generalni sekretar Fibe, koji je od 1953. godine propustio samo jedan evropski šampionat.
Beograd je jedini grad koji je tri puta ugostio najbolje muške selekcije Evrope – 1961, 1975. i 2005. Poslednji šampionat, koji smo organizovali kao Srbija i Crna Gora, Fiba nam je dodelila upravo kao poklon Bori Stankoviću i zahvalnost za njegove nemerljive zasluge za razvoj i popularnost košarke.
Važno je znati da se naš glavni grad već pokazao kao izvanredno „iznuđeno rešenje”, kada je organizovao Evropsko prvenstvo za košarkašice na Tašmajdanu 1954 (planirani domaćin odustao zbog besparice). Negde u arhivu KSS verovatno postoji pismo tadašnjeg generalnog sekretara Fibe Vilijama Džonsa.
„Dragi prijatelji iz Beograda, dugujemo vam veliku zahvalnost. U Fibi je bio praznik onog dana kada ste izjavili da ste spremni da organizujete Evropski šampionat 1954. Imali ste vrlo kratak rok i divim se što ste uspeli da sve stignete u roku. Da se vi niste prihvatili, šampionat bi se održao tek 1956, a ekipe bi se slale na Svetsko prvenstvo po ličnom nahođenju a ne po plasmanu”.
Pored sportskog motiva, naša zemlja bi trebalo da bude zainteresovana i zbog toga što se finansijski isplati organizovati ovakva takmičenja. Organizatori poslednjeg prvenstva Evrope, krajem prošlog leta u Sloveniji, zaradili su milion evra od svojih aktivnosti. A prihod od turista je još veći.
Iako po novim Fibinim propozicijama dvorane za prvi krug takmičenja moraju da imaju barem 6.000 mesta, to baš nije bilo toliko striktno, pa su Slovenci prošli i sa halama od 5.000 mesta (negde su taj kapacitet nadmašili dodavanjem montažnih sedišta). Tako da to za Srbiju ne bi predstavljalo problem, jer pored „Kombank arene” (20.000), novosadskog Spensa (11.000) i beogradskog „Pionira” (7.000), imamo još nekoliko hala između četiri i pet hiljada (Vršac, Niš, Kragujevac). Ukoliko Fiba bude tražila rezervno rešenje, sigurno ne bi pravila problem oko par stotina mesta.
Do sada su Francuzi i Grci nagovestili da bi želeli da uskoče umesto Ukrajine, a mogli bi da im se pridruže i Nemci. Za Srbiju je, kao i za te zemlje, olakšavajuća okolnost što ne bi imala značajnija ulaganja u sportsku infrastrukturu.
