Sa 14 godina je zakoračio u reprezentativni svet. Sa 21 je bio vicešampion Evrope, sa 26 igrao finale Svetskog kupa, sa 28 je osvojio srebrnu olimpijsku medalju. Tačno pola života Stefan Marković je proveo u selekcijama SR Jugoslavije, SCG i Srbije, da bi po povratku iz Rija, iako ima tek 28, rekao da je vreme za mlađe.
"Presrećan sam što sam imao priliku tako dugo da igram u reprezentaciji i što sam bio deo svih ovih selekcija. Stvarno je čast da budete i radite sa ovim mocima. Što bi Bjelica rekao, bilo bi divno kada bismo mogli za reprezentaciju da igramo cele sezone - počinje Marković priču od reprezentativnog kraja.
"Zdravlje je glavni razlog zašto sam se odlučio za taj potez. Kad si mlađi ne osetiš, ali posle te stigne. Ceo život smo zajedno. Imamo sjajnu atmosferu, družimo se i van reprezentacije. Zato mi je i bilo teško da kažem 'kraj'. Izdržao bih ja možda još dve, tri godine. Ali, posle ne bih više mogao da igram košarku".
Odluka, koju je saopštio kapiten nacionalnog tima i njegov veliki prijatelj, Miloš Teodosić na svečanoj konferenciji za medije, nije putovala preko noći, u avionu na relaciji Rio - Beograd. Mnogi veruju da nije konačna.
"Osoba sam koja ne voli da se od toga pravi velika pompa. Mislim da nisam neki bitan lik da bi se to provlačilo po novinama. Nije stvar u ubeđivanju".
Stefan otkriva da je prelomni trenutak bio u Malagi, na operacionom stolu posle loma noge.
"Kukao sam, razmišljao kao da je povredu neko poslao odozgo. Rekao sam sam sebi: 'Zaslužio si, ovo je moralo da se desi'. Tad sam video da ne mogu više da izdržim ni fizički ni pishički da budem 11-12 meseci u punom pogonu... A da bih igrao dobro, moram da budem fizički spreman. Nisam želeo da mučim sebe, a nikada nikog nisam varao. Mnogo mi je krivo, ali mislim da ću sebi prvi put u karijeri pomoći ovakvog odlukom. Teškom mukom, ali za moje dobro".
Leto nikad duže u reprezentaciji, ali nikad ni lepše...
"Završeno onako kako je trebalo, baš kako je neko sanjao, ali mislim da niko nije realno verovao u finale. Zaista bajkovit kraj. Kroz kvalifikacije smo želeli da se iskupimo za Evrobasket. Na kraju smo stigli do Olimpijskih igara. Nismo samo učestvovali, već smo pokazali da smo došli da se borimo, baš kao što je i Sale Đorđević pričao".
San svakog sportiste su Olimpijske igre koje su, ne samo zbog vrednosti medalja, specifične, drugačije u odnosu na bilo koje drugo takmičenje.
"Razlika je ogromna. Prva dva, tri dana osećali smo se kao na ekskurziji. Gde, šta sad, kako... Gledaš okolo i kao dete si. Prva utakmica nas je osvestila i probudila. Tad shvatiš da si došao na takmičenje. Inače, sve je bilo baš fascinantno i meni zanimljivo. Možeš da se viđaš sa drugim sportistima i deliš iskustva, navijaš i međusobno se bodriš. Stvarno je bilo super".
Novosti
