- Živeo sam u Harlemu. Izgubio sam svoju karijeru, identitet, porodicu i skoro sve istovremeno. Bio sam manično depresivan. Nisam jeo. Nisam spavao, a kada to kažem, reč je o potpuno novom stepenu nesanice. Svake noći bih se budio u isto vreme, kao sat. A onda bi demoni izašli napolje. Kada ste budni noću, a tiho je onda ste sami sa svojim najdubljim mislima i tada tama počinje da vam preuzima psihu. U tom trenutku se već nisam osećao živim. Osećao sam se kao deo podzemlja, iskreno. Sećam se jedne noći kako sam kulirao sa svojim Felipeom i bili smo kod mosta Vilijamsburg kad sam mu rekao: Bez šale, mislim da sam mrtav. Ne, stvarno, ovo nemoguće da je pravi život. Mora da je neko čistilište, ili tako neko s.anje. Kao da sam mrtav, ali i dalje prolazim kroz neke pokrete. Mrtav čovek koji hoda - priča Gordon.
Gordon ne krije da je razmišljao i o samoubistvu, ali je uspeo to da prevaziđe.
- Postanete kao životinja, instinktivni. Beži, beži, beži, beži... Uzeo sam jedan od onih teških vijača, gumenih i vezao sam je oko vrata. Uzeo sam stolicu i obesio se. Beg, toliko je jednostavno. Tek što sam pomislio kako će mi krvni sudovi u glavi eksplodirati, tada me je pogodilo, pravo niotkuda, kao nikada pre. Hej BG (Ben Gordon), stvarno nameravaš da umreš, ali ne želiš ti zapravo da umreš, ni da se ubiješ. Hoćeš da ubiješ svoj strah, hoćeš da živiš. Hoćeš da živiš, glupi dr*adžijo. Spasi se. Sačekaj, stani, svedoči Gordon.
Britanac smatra da je višegodišnje prikrivanje emocija učinilo da one na kraju eksplodiraju.
- Četvrta četvrtina, skupimo se ukrug i meni lice beziražajno. Onaj ko gleda sa strane može da pomisli: je li ovaj tip glup ili se dosađuje? A unutar moje glave vatra! Mislim o tome kako uzimam loptu, podižem se na šut i ona ulazi čisto, mekano, bum, prevo u metu. Svaki put, svaki šut. Ubijam te. Nežni Ben, tihi Ben. Ubijam te. Zato kažem, kada 30 i nešto godina živite sa tim mentalitetom, onda odjednom na kraju karijere dobijate minute, skuplja vam se ljutnja, bol, strah...
Gordon je odbijao da se pomiri sa istinom, da ima problem i da postoje ustanove koje mogu da mu pomognu. Nakon nekoliko ispada završio je u psihijatrijskoj bolnici . Košarkaš je hapšen čak četiri puta, a sudija za prekršaje ga je osudio na 18 meseci terapije.
- Kao u filmovima, ja u beloj sobi, doktori i sestre me vezuju za krevet. Imaju stažiste i rukavice, guraju mi igle u ruke i seku mi pantalone u struku. Bio sam prestravljen. Isprva sam mislio da je terapija beskorisna. Kako će neka starija belkinja da zna kroz šta ja prolazim. Kako će ona da mi kaže bilo šta? Ne može da mi kaže bilo šta! Pa, i nije... Jedva je bilo šta progovorila. Ali, ja sam seo u stolicu i ispričao ono što imam. I znate šta, osećaj je bio dobar. Tražio sam posle toga još šest meseci na svoju ruku. NE zato što sam morao, već zato što sam hteo. Prihvatio sam da sam drugačiji i da je to dobro. Rekao sam sebi: ne moraš da budeš savršen, navike koje su te uvele u NBA ne prenose se u svakodnevni život. Ne moraš da težiš savršenstvu, samo miru i da prihvatiš sebe.
Gordon je izabran kao treći pik na draftu 2004. što je bio pun pogodak za Čikago Bulse. Za vreme igraćke karijere on je već prve sezone dobio nagrade, za najboljeg šestog igrača lige i mesto u najboljoj petorci NBA u konkurenciji rukija. Do 2009. je nosio dres Bulsa, a zatim se preselio u Detroit, pa Šarlot i Orlando gde je okončao NBA karijeru.
Kurir sport
NE PROPUSTITE
