"Majke mi, jako sam srećan što sam tu" rekao je čovek koga su ranijh godina samo povrede mogle da spreče da sa ponosom nosi dres svoje reprezentacije. Motiv i želja kod njega se nikada nisu dovodili u pitanje.
Bogdan Bogdanović - kapiten i istinski lider reprezentacije Srbije.
Svaka čast Nikoli Jokiću i Vasi Miciću na svemu što su dosad uradili i što će tek napraviti, ali Bogdan Bogdanović je pravi motor naše reprezentacije. On je ta neophodna spona i lider koji sve nosi. Emocija koju on ispoljava kada igra za nacionalni tim je nešto posebno, nešto što pokreće sve oko njega i od unapred "otpisanih" pravi pobednike.
Koliko nam je falio najbolje smo se uverili u na Evropskom prvenstvu prošle godine kada su nam sa Jokićem i Micićem predviđali pobedničko postolje, a stali smo već u osmini finala.
Sada nemamo Jokića, nemamo ni Micića, Kalinića... ali ponovo je tu čovek koji se ne libi da preuzme odgovornost kada je najteže i koji će dati sve od sebe da pokaže svima koji su unapred otpisali ovu Srbiju da su se grdno prevarili.
Ne zaboravite, već je to učinio 2017. godine na Evropskom prvenstvu u Turskoj, kada je potcenjenu, desetkovanu Srbiju doveo do medalje - nažalost, poslednje koju smo osvojili.
Pa, da se vratimo malo na tu 2017. godinu. Tokom priprema tadašnji selektor Saša Đorđević imao je ozbiljnih problema sa spiskom, mnogo većih nego Pešić danas. Zbog povreda i otkaza nije mogao da računa na Miloša Teodosića, Nikolu Jokića, Nemanju Bjelicu, Nikolu Kalinića, Nemanju Nedovića, Miroslava Raduljicu... Na prvenstvo je tada poveo Jovića, Micića (koji je bio daleko od nivoa na kom danas igra), Milosavljevića, neiskusnog Gudurića, Lučića, Birčevića, Štimca, Kuzmića, Marjanovića, Mačvana i Bogdana Bogdanovića.
Na prvenstvo su ispraćeni bez pompe i prevelikih očekivanja, a vratili su se sa odličijem oko vrata. Tada je postalo jasno da je Srbija dobila novog vođu, istinskog lidera - Bogdana Bogdanovića.
Na svojim leđima nosio je tim čitav turnir i doveo do velikog finala sa moćnom Slovenijom predvođenom Goranom Dragićem i Lukom Dončićem.
Mogla je Srbija tada i do zlata, ali povreda Stefana Jovića dodatno je otežala posao u finalu. Bogdan je gotovo celo poluvreme igrao na poziciji plejmejkera i u finišu potpuno izgubio snagu.
Njegove suze pred kamerama, nakon bolnog poraza, navijači i dan danas dobro pamte.
"Jesmo ponosni. Prvo da zahvalim navijačima što su došli da nas bodre i da budu uz nas tokom svih ovih utakmica i posebno u finalu. Čestitao bih Slovencima na izvanrednom turniru, stvarno su odigrali muški ovo finale. I čestitao bih mojim saigračima, mislim da je ovo izuzetan uspeh za nas i veliko iskustvo uz sve te probleme koje smo imali. Dali smo svi svoj maksimum, ovo je to trenutno i sigurno ćemo doći u bolju poziciju jednog dana za zlato", rekao je tada Bogdan.
Na konstataciju da mu je poraz jako teško pao, nije mogao da zadrži suze.
"Krivo mi je što sam na kraju izgubio snagu", dodao je Bogi i zaplakao...
A njegove suze mnogima su bile vrednije i od zlata!
I da, Bogi... I mi smo, majke mi, srećni što si ponovo tu!
Kurir sport
NE PROPUSTITE
