Piše: Jovana Marković
Dosta smo se bavili time ko nije mogao, nije hteo i koga selektor nije želeo.
Vreme je da stavimo tačku na tu priču i maksimalno podržimo momke koji su, umesto da odmor provedu sa svojim porodicama, odlučili da obuku dres Srbije i daju sve od sebe da dostojno predstave svoju zemlju!
Bez pompe i prevelikih očekivanja Orlovi su ispraćeni na Daleki istok. Nema ni one tradicionalne eforije među navijačima pred velika takmičenja. Utisak je da je nakon otkaza velikih zvezda naše reprezentacije javnost većinski unapred "prežalila" sastav koji je otišao u Manilu.
Budimo objektivni, tim koji će predstavljati Srbiju na Mundobasketu po imenima je prosečan u svetskim okvirima, ali naši košarkaši u prošlosti su nas naučili da ih nikada ne treba otpisivati pre vremena. Kada su unapred "precrtani", Orlovi su najopasniji i to su već pokazali. Kada je najteže zbuju redove i pokažu nadljudsku snagu.
Setite se samo Mundobasketa 1998. godine kada selektor Željko Obradović nije mogao da računa na Zorana Savića i Žarka Paspalja koji su se povukli, povređenog Predraga Danilovića i Vlada Divca koji je odlučio da preskoči prvenstvo. Navijači, koji su bili naviknuti na zlato, nisu davali šanse našem oslabljenom timu, na prvenstvo ih je ispratilo par novinara, ali kako je turnir odmicalo eforija je rasla i ljudi su postali svesni da naši košarkaši mogu da naprave nešto veliko. Tako je i bilo, u Beograd su se vratili sa zlatom oko vrata.
Još teža situacija bila je pred Evrobasket 2017. godine kada je Saša Đorđević sa izuzetno oslabljenim timom ispraćen na prvenstvo u Tursku sa željom da se na obruka. Bez Nikole Jokića, Miloša Teodosića, Miroslava Raduljice, Marka Simonovića, Nemanje Bjelice, Nikole Kalinića, Nemanje Nedovića i Dragana Milosavljevića ni naveći optimisti nisu mogli ni da sanjaju da će se Orlovi iz Istanbula vratiti sa medaljom oko vrata... Ali Sale i momci su znali koliko mogu.
Nisu se rasipali obećanjima. Verovali su jedni u druge, u svoju snagu, kvalitet i rad, baš kao i ovi momci danas.
U Atini 1998. imali smo Bodirogu, a 2017. i danas imamo Bogdana - istinskog lidera koji se ne libi da preuzme odgovornost kada je najteže i pokaže svima koji su nas unapred otpisali da su se grdno prevarili.
Ponašanjem, igrom, borbenošću i željom već su pokazali da zaslužuju ogromnu podršku i da iza njih treba da stane cela nacija. Ovi momci za kratko vreme stekli su međusobno poverenje i postali pravi tim koji napreduje i raste iz utakmice u utakmicu. Jednostavno, ne možete biti ravnodušni na srčanost zalaganje i borbenost koju pokazuju na terenu.
I što bi rekao Novak Đoković: "Usudite se da sanjate velike snove, sve je moguće!"
NE PROPUSTITE
