"DON KORLEONE IZ ŠAPCA JE DOŠAO, STAO PRED MAJKU, SESTRU I OCA, IZVADIO PO 100 MARAKA I VISKI..." Filmska priča Veselina Vujovića: Kaže - ja sam tu zbog njega!

Jedan od najdominantnijih rukometaša u istoriji ovog sporta, legendarni Veselin Vujović, rođen je 1961. godine na Cetinju. Još u ranoj mladosti pokazao je svestranost u sportu - oprobao se u gotovo svim disciplinama, a posebno su se isticali karate, košarka i rukomet, koji je na kraju odredio njegov životni put.

Susret u Puli i prelomna data reč

Tokom gostovanja u podkastu „Neuspjeh prvaka“ kod Mirze Džombe, Vujović je detaljno opisao kako je tekao lov na njegov potpis i kako je malo falilo da završi u Bosni i Hercegovini.

"Kad sam se ja pojavio u Puli, mene su jurili svi klubovi iz Prve jugoslovenske lige na tom okupljanju. Pojavi se Goran Nerić, koji je bio juniorski reprezentativac Jugoslavije iz Željezničara iz Sarajeva, i obavi razgovor sa mnom, da bi mi objasnio da bi bilo dobro da dođem u Želju, da je to veliki klub i da je Sarajevo odličan grad", ispričao je Vujović.

U tom trenutku plan je delovao potpuno realno:

"Ja pomislim: "Slušaj, bre, idem ja tamo. Ako ne uspem u rukometu, Bosna me je svakako zvala, pa ću probati u košarci. Ako ni to ne uspem, vratiću se i radiću u Obodu, na mašinama za veš, jer je to bila velika fabrika kućnih uređaja domaće proizvodnje, ali vrhunskih." Ali ima jedna stvar koju sam ja zaboravio i nisam bio svestan da sam je izrekao. Veselin Vuković, isto tako Crnogorac, čiji je otac bio vojno lice, družio se sa nama na tom okupljanju i ubeđivao me da dođem u Šabac."

Tada je usledio razgovor sa Vukovićem koji je promenio sve:

- Ja mu kažem: "Ma gde, bre, kakav Šabac? Šta je to, vašar? Nema veze sa životom."

- Kaže on: "Ajde, molim te, obećaj mi da ćeš doći u Šabac."

- Ja mu odgovorim: "Ma pusti me, bre."

- Bila je to neka noć, dobro raspoloženje i sve ostalo. Kažem mu: "Doći ću."

- "Nemoj ti meni to tako, ‘doći ću’. Daj ti meni svoju crnogorsku reč da ćeš doći."

- I ja mu kažem: "Evo, dajem ti reč."

- Kada sam to rekao Neriću, usred noći se setim da sam Vukoviću dao reč. Šta ću sad?

- Ujutru, za doručkom, kažem Neriću: "Slušaj, neću doći u Sarajevo. Molim te, izvini se ljudima."

- "Pa zašto?"

- Rekoh: "Ne mogu da ti objašnjavam, ali stvarno neću da dođem." I tako se to završi. Odemo svako svojoj kući, ali koliko smo bili naivna deca - nismo ni telefone razmenili.

Nakon povratka kućama, Vuković je odmah krenuo u potragu. Zvao je redom brojeve na Cetinju s pitanjem: "Dobar dan, zovem iz Šapca. Da li se neko u vašoj porodici bavi sportom?".

Kada je napokon pronašao „Krstovog malog“, stupili su u kontakt:

"Ja mu odgovorim: "Joj, Vuče, pa ne znam. Imam klub, ko zna šta će biti...". Kaže on: Doći će naš predsednik, Aca Trifunović, kojeg smo mi zvali Don Vito Korleone. To je čovek koji je bio ispred svog vremena i koji je stvorio takvu generaciju."

Dolazak „Don Vita Korleonea“ na Cetinje

Govoreći o Aci Trifunoviću, Vujović je istakao da je reč o pravom rukometnom „čudovištu“ - čoveku koji je predstavljao alfu i omegu Metaloplastike i jednom od najvisprenijih sportskih funkcionera tadašnje države.

Ipak, transfer nije tekao bez tenzija na Cetinju:

"Naravno, uprava i ljudi iz Lovćena bili su besni. "Dolaze ovde, uzimaju nam decu, pa će da vide kad ga dočekamo! Sram ga bilo, mi smo ulagali u tebe", i tako dalje. Rekoh: "Vidi ovo šta će sad da se desi, biće frke"."

Međutim, Trifunović je imao spreman nastup koji je sve ostavio bez teksta:

"Dolazi on, Don Vito Korleone. Prebacio je kaput preko ramena, nije ga ni obukao. Doleteo avionom, čeka ga vozilo, dolazi kod nas kući. Mami 100 maraka, sestri 100 maraka, tati flašu viskija. A plata je bila 200 maraka, razumeš me? Ovi su se potpuno oduševili. Kaže: "Ja sam došao zbog ovog vašeg sina." Tata pita: "Zbog koga, bre?""

Usledio je dijalog između Vujovićevog oca i predsednika Metaloplastike:

- "Odakle ste došli?"

- "Iz Šapca."

- "Čekajte, čoveče, vi ste iz Šapca došli na Cetinje zbog mog sina?"

- "Da."

- "Toliki put ste prevalili zbog njega?"

- "Da."

- "Pa je l' on toliko dobar?"

- "Najbolji."

- "Ko, bre, najbolji?"

- "Tvoj sin."

- "Dođi ovamo, u mene", kaže mi otac.

"Ja dođem. To je bio najveći izliv ljubavi koji nam je pokazao. On me provuče za ruku, uhvati me za kosu i povuče me. "Je li me... mali?" A ja ništa ne znam o tome. Sad ja ćutim, je l'", prisetio se sa osmehom legendarni as.

Nakon što je obezbedio pristanak porodice, Trifunović je otišao na sastanak sa čelnicima Lovćena:

"E, dobro, taj prvi deo je uspešno završen, a sad se ide na razgovor sa upravom Lovćena. Tu su svi živi. Znaš kako je to bilo - predsednik komiteta, ovaj, onaj, svi su se nešto namestili i svi su namrgođeni. On dođe, pozdravi se sa svima, sve fino, i pre nego što su oni uopšte stigli bilo šta da kažu, obrati im se: "Slušajte, ja znam koliko kvalitetno radite i kako radite sa ovom decom. Svaka vam čast, vi ste fenomeni. Ja ću vama dati pet miliona dinara obeštećenja i još pet miliona za njega u opremi"."

Reakcija uprave se, očekivano, momentalno promenila.

Prvo milionsko obeštećenje i jedini uslov: „Samo Zastava 101“

Ovim potpisom Vujović je postao prvi rukometaš u Jugoslaviji za koga je plaćeno višemilionsko obeštećenje - ukupno deset miliona dinara. Iako mu je sledila i visoka plata, on je rukovodstvu Šapčana postavio isključivo jedan zahtev.

"Nisu to bile male pare. Moj jedini uslov bio je da mi kupe Zastavu 101. Mislio sam da, kad samostalno sednem u svoj auto, nema jačeg od mene. Moj otac je bio šofer, odnosno profesionalni vozač. Celog života je bio na točkovima. Kada nije bio kod kuće, pošto je stalno bio na putu, ja bih uvek spavao na njegovom jastuku jer je mirisao na naftu i benzin, razumeš me? Nedostajao mi je. Tada nisam bio svestan svega toga, a i teško se živelo. Nas petoro u kući - brat, sestra, tata, mama i ja. Samo je otac radio. Snalazio se kako je znao i umeo", objasnio je Vujović i dodao priču o vaspitanju koje je poneo iz doma:

"Sećam se da se iz Bačke Palanke vozilo brašno za Luku Bar. Mama bi mu ponekad rekla: "Ajde, molim te, Krsto, daj neki džak, skini." A Krsto Vujović da nekome skida džakove? "Pa jesi li ti normalna? Da nosim sramotu, ja i moja deca?" Tada nisam razumeo šta to znači. Tek kasnije sam shvatio njegove reči. To je bio neki pravac kojim sam se vodio u životu - da ne donesem sramotu porodici, da ne nosim ljagu."

Za kraj, napravio je paralelu sa današnjim sistemom vrednosti:

"Danas su se vremena promenila. Danas neko ide u zatvor, a ljudi mu priređuju ispraćaj kao da ide u vojsku, razumeš me? Ono što je nekada bila sramota, danas je nešto čime se ljudi ponose", rekao je Vujović u podkastu "Neuspjeh prvaka", a preneo Mondo. U nastavku teksta možete pročitati i opširnu ispovest Veselina Vujovića koju je on svojovremeno dao za Kurir, kao i detalje o njegovoj karijeri.

Trofejna karijera Veselina Vujovića

Vujović je nosio dres Metaloplastike od 1979. do 1988. godine. U tom zlatnom periodu sa klubom je osvojio čak sedam šampionskih titula Jugoslavije, četiri nacionalna Kupa, kao i dva trofeja Kupa evropskih šampiona (Lige šampiona). Put ga je 1988. godine odveo u Barselonu, gde je nastavio trofejnu seriju na evropskoj sceni, dok je igračku karijeru zaključio u redovima španskog Granoljersa.

Životna priča Veselina Vujovića

Veselin Vujović iza sebe ima filmsku životnu priču koju je jednom prilikom podelio za Kurir, a koju možete pročitati u nastavku teksta...

„Da se razumemo, nisam bio vitez na terenu. Za pobedu sam radio svašta“, počeo je priču svojovremeno Vujović.

Sa 738 postignutih golova najbolji je strelac u istoriji reprezentacije Jugoslavije. Bio je i sportista godine Jugoslavije (1986), rukometaš godine (1986, 1988), kao i IHF igrač godine (1988). Danas je uspešan trener i deda. Priča koja razotkriva nenadmašnog levog beka počela je na Cetinju, 18. januara 1961.

- Ja sam prva brada grada. Čak Noris je došao kasnije. Pamtim sebe bez brade, naravno. Imam i slike. Malo bi me ljudi prepoznalo, faca mi izgleda totalno drugačije. Mnogo mlađe. Tako da ću za koju godinu da se obrijem. Čisto zbog žena, uz veliki osmeh je krenuo da priča životnu ispovest za Kurir legendarni Veselin Vujović.

- Ovo se malo šalim, naravno, a sad kad me pitaš za moj život i neka moja prva sećanja, iskreno, kada se pomene detinjstvo, prvo se setim slobode. To mi je prva asocijacija - sloboda. Roditelji su morali da te dozivaju: „Dolazi ovamo!“, „Imaš li ti kuću, mrkli je mrak?!“, takve neke rečenice. A danas su deca na mobilnim telefonima, takvih aktivnosti apsolutno nemaju. Sva deca su igrama spretnosti ili okretnosti mogla da provere predispozicije za određenu vrstu sporta.

Krećemo od detinjstva...

- Izuzetno srećno detinjstvo sam imao, iako potičem iz skromne porodice, u kojoj je otac Krsto bio vozač kamiona, a mama Jelena radila kao kuvarica u vrtiću na divnom Cetinju, gradu koji je i geografski dobro postavljen. Na dvadeset minuta od mora, a sa druge strane je u blizini Lovćen planina. Gotovo neverovatno zvuči da za manje od 45 minuta vožnje od grada možeš da prođeš tri klime: primorsku, umereno-kontinentalnu i planinsku. Odgajanje u tom gradu donelo mi je karakter i ponos, koji me je često u životu koštao. Recimo, mirnoći Šapčana je trebala agresivnost, koju smo sa Cetinja doneli Pero Milošević i ja.

Sport - neizostavan deo svakog odrastanja?

- Dakle, rođen sam na Cetinju, 18. januara 1961. Kao dete trenirao sam karate, čak sam imao i neka polaganja za pojaseve pred legendarnom braćom Ilijom i Vladimirom Jorgom, koje smo gledali kao vanzemaljce. Trenirao sam i košarku i rukomet. To je za socijalni razvoj svakog deteta veoma važno. Jer, kada uđete u priču discipline i odnosa prema trenerima, saigračima ili protivniku, onda vam je lakše. S druge strane, po meni je karate, u motoričkom smislu, neverovatna priprema za svaku vrstu sporta, jer tu su koordinacija pokreta, samokontrola, osnaživanje organizma. Ali sam shvatio da je to, ipak, individualni sport, što mi nije odgovaralo, jer ja uživam u društvu i svemu što nose kolektivni sportovi i igre s loptom.

Rukomet nije bio izbor broj jedan?

- Košarka je moja prva ljubav, sećam se, Lovćen je po celom gradu imao plakate i pisalo je da upisuju nove članove. Spremao sam se kao da idem na najveći ispit u životu! Onda dođeš u halu, trener ti baci loptu, deca trče, šutiraju... I kad se sve to završi, trener kaže: „Ti, ti i ti ostajete, ostali - doviđenja!“ Nisam prošao, a brat Rajko jeste. Patio sam, mnogo...

Gde je u celoj priči bio rukomet? Ni na mapi...

- Potom su me drugari rukometaši pozvali na srednjoškolsko prvenstvo grada. Ja kažem: „Šta, bre, da igram, rukomet?! To je grub sport, neću, nije to za mene.“ Kažu: „Ima nas jako malo, aj’ dođi.“ „Ma, jok, bre, neću!“ Uporan sam. Međutim, nisam imao pametnija posla, uzmem šorts, ili bolje rečeno skraćene nogavice farmerica, sednem na bicikl i - na utakmicu. Stvarno, fali igrača. Preskočim ogradu, uđem na teren. Pobedimo, a meni je pobeda sve u životu! Kad pobedim, i tada i danas, nema srećnijeg od mene. I na sreću, to se ponovi drugi, treći dan... Potom dođe legendarni trener rukometaša Lovćena Miško Popović i nas nekoliko pita da li bismo trenirali. A rukometaši su idoli Cetinja. Baš u tom periodu izrastem prilično i brat me opet zove na košarku. Ja bih. Pa sam tako od šest do osam trenirao košarku, a onda od osam do deset rukomet.

Morao je da padne izbor...

- E, tu se javlja prvi problem. Obojica trenera me registruju. Pazi, zemlja je Jugoslavija, dakle, velika. I rukometaši, recimo, igraju u subotu u Bitolju u Makedoniji, a košarkaši kreću u nedelju u sedam ujutro, dakle, tek sat ili dva pošto se rukometaši vrate idu u Bijelo Polje na svoj meč. I ja onakav mrtav od utakmice i puta rukometaša idem i igram košarku. Često nisam ni znao ni gde igramo jer u putu spavam. Tako je bilo sve do odlaska u Šabac, a i kasnije.

Promenilo se baš vreme, zar ne?

- Ma, da. Danas je to nezamislivo. Što bi domaćice rekle: „Kolač nije narastao, loše je brašno.“ To su današnja deca. Mi smo bili od dobrog brašna. Ja sam čak kao reprezentativac i rukometaš Metaloplastike iz Šapca išao na Cetinje da igram košarku za Lovćen! Hej, pa predsedniku Metaloplastike, legendarnom Aci Trifunoviću, kad me pita: „Je li, ko su oni Vujovići, košarkaši Lovćena?“, samo kažem: „Rođaci.“ Dok nisam iz odbojke dao koš za pobedu! U Sportu je osvanuo naslov: „Rukometaš doneo pobedu!“, a u podnaslovu piše: „Veselin Vujović je postigao odlučujući koš“. Aca me zove: „Da li si, bre, normalan?! Da se povrediš!“ Zabranio mi da idem tamo. A ja uzmem ispisnicu iz Lovćena i pređem u Badovince, gde su mi saigrači iz Metaloplastike Rašić i Kuzmanovski već igrali. Lud čovek, kažem ti.

Jedno prisećanje bilo je više nego zanimljivo...

- To je ljubav. Iz koristi sigurno nisam igrao. A slušaj tek ovo! Igram za Barselonu (osvojio četiri titule, dva Kupa Kralja, četiri Superkupa i Ligu šampiona, prim. aut). Finale Lige šampiona protiv zrenjaninskog Proletera 1991. Pred meč kažem supruzi Ljiljani da idem da se prošetam. Na nekom terenu vidim petoricu da igraju basket, fali im jedan za tri na tri. Pitam je l’ mogu da igram. Pristanu. Mislim da sam sat i po bio na terenu, vratio se kući mokrih stvari i potom otišao u dvoranu na meč. To je finale koje smo dobili, tesno, i uzeli titulu.

- Ne znam koliko ljudi znaju, pred prelazak u Metaloplastiku tražila me i uprava košarkaša Bosne, sa kojima je Bogdan Tanjević stvarao šampionski tim. Zovu me na probu, a dobijem poziv i u juniorsku rukometnu reprezentaciju. Odem da vidim da li su Krivokapić, Pavićević, Jovović, Rađenović, Jurina, moji rukometni idoli, ljudi od krvi i mesa. Tu je bio veliki broj Šapčana, i mene Veselin Vuković zove da dođem u grad na Savi. Ali klinci, ne razmenimo telefone. On je danima išao po telefonskom imeniku i pitao sve Vujoviće sa Cetinja da li tu živi Veselin, rukometaš. U jednom trenutku neko mu je rekao: „To mora da je oni mali Krstov“, i daju mu broj. Telefon zvoni, ja se javljam, a Vuk sa druge strane: „Gde si, mamicu ti je**m?!“ Ja u čudu, gde Crnogorcu to da kažeš!

Dolazak predstavnika Metaloplasitike na Cetinje?

- Zatim predsednik Metaloplastike Aca Trifunović stiže na Cetinje kao don Vito Korleone. Kravata, viski, cveće, novac, sve. Moji šlogirani. Otac ga pita: „Vi ste iz Šapca? Zapucali ste toliki put zbog mog sina, pa je l’ on toliko dobar?“ On kaže: „Najbolji!“ Propisi su bili problem, klub nije hteo ni da čuje, ali je tata potpisao saglasnost. Aca je kasnije Lovćenu dao novac i ja sam tako postao prvi igrač u Jugoslaviji za kog je plaćeno obeštećenje. A Metaloplastika je kasnije, od mog transfera, kupila zgradu u centru Šapca, gde su i danas prostorije kluba.

Idemo do grada Šabac...

- Šok! Prvi put sam. Težak period adaptacije. Jer u klubu se posle treninga svi razbeže. Ali Šabac primi svakoga, svi se vremenom osete dobro i ja sam tamo izgubio identitet. Iako tamo kažu: „Gde si, Crnogorac“, a na Cetinju: „Evo ga Šapčanin.“ Ne ljutim se, naprotiv, to je ogromno priznanje. Bili smo sjajna ekipa. Osnova je juniorska ekipa, u kojoj su bili Isaković, Čolić, Kuzmanovski, Rašić... koja je bila prvak Jugoslavije. Na to samo dodati Miloševića, Bašića, Mrkonju, Portnera i mene, prvog, na insistiranje trenera Seada Hasanefendića. Mi koji smo došli doneli smo drugu kulturu i navike. Te smo svi zajedno za Bajram išli kod Mrkonje i jeli pite, za katolički Božić kod Mirka, a pravoslavne smo slavili svi zajedno. Kod nas je to ostalo i ne znam gde se, kod drugih ljudi, sve to iskrivilo.

Priča je bila gotovo filmska!

- Prvo smo izborili opstanak i onda krenuli, došavši do sedam uzastopnih titula prvaka Jugoslavije (1982-1988), četiri Кupa (1980, 1983, 1984, 1986) i dve Lige šampiona (1985, 1986). Svi ti igrači su bili natprosečno talentovani. Pazi, ne znam da li Mile Isaković i danas drži juniorski rekord Srbije u skoku uvis, Vuković je bio prvak u stonom tenisu, a Ðole Rašić kadetski košarkaški reprezentativac... Mrkonja i Portner su igrali mali fudbal kao najveći majstori. Sad dok pričam, čak mislim da to nije moglo potpuno biti planski, baš smo se poklopili.

Igrao se "dupli" sport:

- Dešavalo se da pred neku ligašku utakmicu u svlačionici pričamo kako niko ne sme da se povredi jer smo ponedeljkom u unapred određenim ekipama igrali mali fudbal. Jer, nama je trening bio jači od utakmice. Koliko smo se družili, neka pokaže podatak da povređeni igrač nije propuštao trening. Tu je bar da gleda. Ja kad ne dođem na trening, kao da taj dan nisam živeo.

Reprezentacija je posebna priča

- Kad govorimo o reprezentaciji, ja sam najveću radost osećao kada sam se prvi put našao na spisku. Sport, koji će me 1988. godine kao jedinog rukometaša u istoriji proglasiti za sportistu Jugoslavije, danima je podsećao da selektor Pokrajac objavljuje spisak. Kupujem, čitam. I dolazi dan kad se objavljuje spisak. Uzmem novine, otvorim stranicu i prekrijem spisak rukom. Čitam red po red, ime po ime, nema me! Panika, lupanje srca... Poslednje vidim - Veselin Vujović! Bacim novine, trčim po sobi, urlam: „Tooo, majstore!“

Rat je velika tuga za sve

- Rezultate koje smo pravili (olimpijsko zlato 1984. i bronza 1988., svetsko srebro 1982. i zlato 1986, mediteransko zlato 1983. i evropska bronza sa SR Jugoslavijom, prim aut)... pamtim po dominaciji. Sećam se da nismo imali nikakav strah. To je snaga. Jer na tu i takvu Metaloplastiku dodaj Zovka, Elezovića, Cvetkovića, Rnića, Holperta... Na klupi nas je bilo 12, konkurencija jeziva. I niko nije smeo da to komentariše, da javno napada selektora. Bili smo mašina koja je mlela sve pred sobom. Žalim za tim vremenom i žao mi je kada se pojave neki ružni detalji, kao, recimo, ovo sad u Sarajevu s decom. Jer znam da običan čovek nikada ne bi zaratio da se pitao.

Poruka sledeća bila je jaka:

- Alo, Hrvata ovde za Novu godinu koliko ima?! Ajde, reci mi! A koliko nas tamo ode na leto? Čekaj, bre, pitaju me danas da li navijam za Hrvatsku. A za koga ću, za Švedsku?! Ja, čoveče, sport gledam sa toliko emocija da sam posle pobede srećan, a posle poraza mi stvarno nije dobro. Kao malo dete sam se radovao kada su pre nekoliko godina kadeti Bosne bili prvaci Evrope u košarci!

Uz dodatak:

- Ja sam posle rata radio u svim republikama bivše Jugoslavije i trudio se da koliko mogu naučim jezik kojim se tamo govori. To je po meni kultura i poštovanje. Onda se nađe neko pametan ovde da pita zašto sam u programu HRT umesto ukrštanje rekao križanje. Koga, bre, briga! Koga briga da li su momci, dečki ili fantije, da li vetar duva ili puše! Van Evrope nije lako, ali mi smo generacija koja je odrasla na par-nepar tablicama, prodavala i kupovala devize i gorivo na ulici, stajala u redu za hleb i mleko, i to kad ga ima! Gde god da me baciš, ja ću se snaći.

Uh, kakva je to liga bila u svim sportovima.

- Nije samo Metaloplastika, Bosna, Cibona, Jugoplastika, Partizan u košarci, rukometašice Radničkog, košarkašice Zvezde, vaterpolisti Partizana... Savezi su nam stavljali neke limite, nismo mogli u inostranstvo do nekih godina. Onda se desio Bosman, koji je porušio granice i nas kao podneblje sportski uništio. Deca sad odlaze sa 15, 16, 17 godina, nemate jaku ligu i sve to utiče. Drugo, roditelji greše, jer mali broj sportista reši egzistenciju preko sporta. Zato sam u svim klubovima insistirao da im se u toku treninga zabrani ulaz u salu. Škola je osnov.

Zanimljivo je bilo objašnjenje zašto ne može da se bavi politikom:

- Poznat sam po tome da sam transparentan. Sve mi se vidi na licu, ne mogu, recimo, da budem političar jer uvek i svima kažem šta mislim. Često me to koštalo. Pametni ljudi i porodica su me savetovali da to tako ne radim, ali ja se, kad tako radim, osećam bolje. Svi koji kalkulišu, po meni nisu vrhunski. Ali ne mogu prosečni ljudi drugog shvatanja i vaspitanja da razumeju sportiste sa Balkana i šta nama znače psovke. Mi se tako motivišemo. Recimo, Novak Ðoković je najbolji ambasador Srbije svih vremena. Ali neki ljudi kada iz raznih razloga ne ostvari ono što se očekuje, uzmu da ga vređaju. Ja ne mogu da zamislim kakav je to izopačen um.

Uz sport, bila je i umetnost.

- Mi smo se toliko družili da smo često u kafani, dakle, ne u normalnom stanju - a to se videlo po rasporedu čaša i flaša na stolu - pravili akcije. U četiri ujutro. Neko bi od nas, recimo, posle mesec dana rekao da igramo to i to, i svi bismo vrlo lako stali u početni raspored. A meni se danas kao treneru dešava da na tajm-autu postavim akciju, igrači se vrate na teren i dvadesetak sekundi od tih instrukcija jedan ne stane tamo gde sam rekao! Šta to govori? Mi smo živeli rukomet, a ovi danas ga glume.

- Čoveče, ja ni u kartama ne gubim! Kad izgubim, onda kažem da ovog kao s*re karta! A kad pobedim - ja sam najbolji, ostali nemaju pojma! Pa sa ćerkom Bojanom sam se često trkao niz stepenice u zgradi. I da znaš, to je u poslednjem delu bio sprint do vrata. Iako sam znao da će da plače ako izgubi, nikad je nisam pustio.

Bio je tu i tuča:

- Nisam karakter trenirao na deci, daleko od toga. Sa saigračem i najboljim prijateljem Rašićem sam se, recimo, posle jedne utakmice potukao u svlačionici. Razdvojili su nas, ali smo zakazali nastavak ispred hotela. Trener nas je sprečio i dobro je postupio. Ali ako sam mogao da se potučem sa najboljim prijateljem, sa ostalima to nije nikakav problem. Taj karakter ne može da se ponovi. Da ti kažem, Vuja igrač bi sa Vujom trenerom bio prvak sveta, ali ga nikad ne bi istrpeo. Jer sam još kao mlad igrač, još na Cetinju, znao da ću biti trener. Dizao sam glas kad god sam smatrao da treba, kad god sam mislio da nešto nije u redu, ne samo na terenu nego i po pitanju priprema, treninga... Uvek kažem ono što mislim i radim za to. U Barseloni sam u svlačionici znao da napravim haos. Tata mora da postoji.

Jedna izjava je izazvala baš veliku buru...

- Bojana je zbog moje izjave da je Danac Matijas Gidsel - onaj što je odbio da pruži ruku hrvatskom igraču - u ovom trenutku talenat, ali mali miš u odnosu na Domagoja Duvnjaka, dobijala uvrede i pretnje. Briga me što mene vređaju i izvlače prljavštine tokom karijere, i Duvnjaka su vređali. Da se tako nešto desi kod nas, nas bi drastično kaznili, jer smo mi kao nevaspitani vandali. Nemaju predstavu da naša deca imaju najšire obrazovanje u Evropi, a ti ljudi sa Zapada su, recimo, kada se nađu u bolnici, hotelu, avionu, ispod nivoa naših ljudi sa sela. Ali limitiraću sebe kad pričam o ovome, otišlo je daleko, da ne odem još dalje. Ali i dalje stoji da je Danac miš u odnosu na lava Duvnjaka, da će možda sutra biti lav. Ali nebitno, iza mene stoji istorija, koju oni često ignorišu.

"Porodica trpi", nešto što prolazi mnogi profesionalni sportisti, treneri...

- Da se razumemo. Nisam bio vitez na terenu. Za pobedu sam radio svašta. Ali nikada prvi nisam udarao. Ako me neko udari i izvini se, nema problema, udri, bre, ali ako hoćeš rat, ja idem da poginem! Ili on, ili ja. E sad, ja sam čovek koji nema sredine, ili me voliš, ili mrziš. Moja porodica zbog toga mnogo trpi!

Svesni su da me ljudi koji ružno o meni govore ne poznaju, ali, opet, nadam se da je više onih koji me vole i poštuju.

Jedna anegdota je legendarna

- I, evo ti, slušaj ovo, ovaj primer! Jednom prilikom došao sam „audijem“ u Beograd. Parkirao, otišao da obavim šta sam imao, ali su u kolima ostali saobraćajna dozvola na ime mog kuma i neka moja dokumenta. Kad sam izašao, auta nema. Muvam se okolo, pitam, niko ništa ne zna, ali... posle nekog vremena, stotinak metara od mesta na kom sam ga ostavio, ugledam svoj auto sa upaljenim pozicionim svetlima. Kako ovde?! Nije sam otišao. Uđem i na suvozačevom mestu nađem papir na kom je pisalo: „Zahvali se onom ko te vozi.“ Ja bih te ljude danas pozvao na ručak, majke mi.

Povrede, povrede, povrede...

- Metaloplastika je uz košarkaše Jugoplastike bila miljenik svih u Jugoslaviji. Kada sam povredio Ahilovu tetivu, što je jedna od tragedija karijere, mnoge firme od Triglava do Ðevđelije, zapravo radnici u njima, slali su telegrame i bili spremni da plate operaciju bilo gde u svetu. Ježim se i sad kad se setim. A operisao me je bivši rukometaš i olimpijski šampion iz Minhena 1972. Nebojša Popović, i to u Šapcu. Kada sam se povredio, bio sam spreman da budem običan građanin, da radim i živim van sporta. Doktor Popović mi je rekao da se u to vreme jedan odsto sportista vrati posle takve povrede. Naravno, odgovorio sam: „Ja sam taj jedan!“ Kad si u glavi jak, sve je lako.

- Zbog Ahilove tetive sam mogao da se oslobodim vojske, ali mi je otac rekao: „U našu familiju niko to nije.“ Otišao sam. U Kraljevu su komandir kasarne Ivan Bateri i zastavnik Patarić, moj bivši trener, radili sve da me izleče. Autom sam išao na terapije u Matarušku Banju. Nisam nosio čizme, na primer. I u Kičevu, gde sam kasnije prekomandovan, uživao sam poštovanje na svakom koraku.

- Danas imam problem sa kolenom, što je povreda još iz Barselone. Predlažu mi operaciju, ali onda je moja teniska karijera, makar i ova rekreativna, gotova. Nema šanse. Tako da zasad koleno nastavlja da trpi moju želju za reketom, takmičenjem i pobedama.

Život prate naravno i greške...

- Evropska rukometna federacija me je 2002, posle duela Flensburga i Sijudad Reala u finalu Kupa kupova, suspendovala na dve godine, a ta tuča u Nemačkoj mi je zatvorila mnoga vrata. U Nemačku nisam mogao, drugi me nisu hteli. Iako sam u tom momentu bio najperspektivniji trener na kontinentu, morao sam da se vratim. Tamo gde je kasnije bio, recimo, Talant Dušebajev, trebalo je da bude Vuja, ali sam sam kriv. Druga velika greška je dolazak u Železničar iz Niša 2018. godine. Sve što mi je obećano, nije ispunjeno, čak sam, da bismo izgurali sezonu do kraja, igračima davao svoj novac.

 BONUS VIDEO: