Srpski kajakaš Marko Novaković, koji je zajedno s Nebojšom Grujićem postao šampion sveta u dvosedu na 200 metara, u intervjuu za Kurir otkrio je da je bilo trenutaka kad je zbog teške životne situacije želeo da odustane od sporta.Marka su roditelji napustili kad je bio beba, a na pravi put izveli su ga baba i deda, s kojima je živeo doskoro, pošto su preminuli.Kakav je osećaj biti prvak sveta?- Fenomenalan! Proživeo sam lepe trenutke kad sam osvojio zlato na EP pre dve godine, ali ovo je zaista poseban osećaj. Trenutak kad se popneš na postolje šampiona sveta drugačiji je od svega do sada - priča za Kurir Novaković.Kako si živeo bez roditelja?- Živeo sam s babom i dedom. Sad sam sam. Deka je preminuo 2003, a baka nedavno. Voleo bih da je deda sada tu, da me vidi i doživi sve ovo sa mnom. Baba je bila živa kad sam osvojio zlato na Evropskom prvenstvu, ali nije to osetila na pravi način i nije bila svesna svega zbog starosti.Kako ti je bilo dok si trenirao i radio kako bi mogao da se izdržavaš?- Čim sam završio srednju školu, zaposlio sam se u bečejskoj laboratoriji na poslovima uzorkovanja. Bilo je veoma naporno raditi i trenirati, sve sam nade polagao u kajak jer nisam imao finansija da nastavim školovanje.Jesi li imao trenutke slabosti?- U nekim trenucima želeo sam da odustanem jer je bilo zaista teško, međutim, imao sam prave ljude uz sebe, trenera Jozefa Šotija i Veljka Novića.
ČINJENICEUspesi- Bronzana medalja na Evropskom prvenstvu za mlađe seniore u Zagrebu 2011. godine (K-1 200 m)- Zlatna medalja na Evropskom prvenstvu u Zagrebu 2012. godine (K-1 200 m)- Sedmo mesto na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine (K-1 200 m)- Zlatna medalja na Svetskom prvenstvu u Moskvi 2014. godine (K-2 200 m)
Krenulo od LondonaMEDALJA LEČI SVEKad si odlučio da se posvetiš samo kajaku?- Medalja na Evropskom prvenstvu došla je u pravom trenutku, nakon toga sve je postalo lakše. Jozef mi je tu veoma pomogao, bio mi je kao otac, uložio je mnogo živaca i truda u rad sa mnom. Jedini je verovao u mene, rekao mi je: „Ne brini, osvojićeš medalju i izboriti normu za Olimpijske igre“. Pomislio sam: „Da, da, baš ću osvojiti medalju.“ Moj život se u trenutku promenio. Nakon zlata i poziva za Igre u Londonu više ništa nije bilo isto, sve loše prođe kad uzmeš medalju u ruke.
