Sumo rvanje je neobičan sport čiji učesnici izgledom u velikoj meri odudaraju od ostalih sportista, a prvo što se primeti je njhova kilaža, u proseku oko 150 kilograma.
Iako su im obroci prave kalorijske bombe, njihov život je ispunjen velikim žrtvama i izuzetno teškim treninzima. Pre profesionalnog bavljenja tradicionalnim japanskim sportom koji postoji već dva milienijuma, a na profesionalnom nivou oko tri veka, prvo je potreban dugotrajan trening i priprema.
Naime, svaki sumo borac, ili kako bi Japanci rekli rikiši, svoj put počinje negde oko 15, 16 godine. U to vreme mladić koji sebe vidi u ovom sportu mora da pristupi jednom od trening centara i da sačeka skoro deceniju da bi na kraju prolazeći kroz takmičenja nižeg nivoa jednog dana dobio priliku da postane profesionalni borac - sekitori, a kasnije i da se bori u najvišem rangu zvanom makuči i konačno stigne do najvišeg ranga koje je slično šampionu i koje se naziva jokozuna.
Nije dovoljno biti samo gojozan. Naprotiv, usporeni kandidati sa viškom kila su odmah odbijeni. Za borbu u sumo ringu (koji se naziva dohio) potrebna je izuzetna mišićna masa ispod gomile sala koju ovi borci imaju.
Sumo rvači treniraju izuzetno naporno i to tokom celog dana. U pomenutim trening centrima kojipo disdciplini podsećaju i na vojne kampove, mladi kandidat trenira, a uz to i obavlja razne poslove održavanja, pogotovo na startu karijere. Dan počinje još u pet sati ujutru kada se kreće sa vežbama karakterističnog lupanja nogama o pod koje je video svako ko je nekad gledao sumo rvanje.
Ove vežbe su zamišljene kako bi se poboljšala stabilnost u sportu kojem je cilj izgurati ili srušiti protivnika. Još jedna od karakteristika je rvač koji poseduje iznenađujućom razgibanost, pogotovo ako se sudi na osnovu prvog pogleda.
Važno je reći, da uprkos ranom vežbanju, sumo borci uopšte ne doručkuju. Jutarnji trening bez hrane je zamišljen kako bi se što više usporio metabolizam i kako bi se nabacilo što više mase. Zapravo, ovi neobični sportisti jedu samo dvaput dnevno, i to u 11 i 18 časova, a svaki obrok je propraćen spavanjem koje takođe usporava metabloizam.
Svaki dan, sumo borac pojede 20.000 kilokalorija, što je mnogostruko više od uobičajene dijete odraslog muškarca, za kojeg je preporučeno 2.500 kalorija. Ovo ne znači da se jede svašta, a posebno ne slatkiši. Ishrana sumo rvača je pažljivo isplanirana i u njoj su u velikim količinama zastupljeni proteini i skrob, ali prisutna je i velika količina povrća. Uz to jedu se i namirnice pržene u mnogo ulja. Jedna od prednosti ovakvih obroka koji bi se svideli mnogima je činjenica da oni uz jelo piju dosta piva, jer se svakako ne opterećuju time da li će imati „pivski stomak“.
Sumo rvači moraju biti spremni i na neke „modne“ osobenosti. Najupečatljivije od njih su svakako karkateristične frizure kakve su imali samuraji, kao i specifična oprema koja razotkriva veliki deo njihovih tela. Iako mavaši koji nose ne prekriva mnogo, on je težak oko četiri kilograma. Uz to, borba i trening izazivaju dosta masnica.
Uobičajen trening zahteva dosta lupanja i šamaranja, a ako se tome dodaju opasnosti borbe i ispadanje iz ringa, a uz to ste teški više od 100 kilograma, jasno je da se mora istrpeti dosta bola. Profesionalni rizik koji se povezuje sa ovim sportom je i činjenica da tolika masa može i značajno da ugrozi zdravlje. Svi sumo borci su unapred spremni na rizik i činjenicu da neće biti dugovečni kao njihovi sunarodnici.
Kurir sport / Dnevno.rs
