Banjaluka je dala mnogo sportista i uspešnih ljudi, ali samo je jedan - šampion. I danas, u 64. godini, Marijan Beneš za mnoge je istinski i neponovljivi heroj jednog vremena.
Beneš svakog jutra sedi u ćevabdžinici “Kod Muje” pored Vrbasa, pije kafu ili čaj i veliki je broj onih koji mu prilaze da ga pozdrave ili se uslikaju s njim. A on svima, umesto uobičajenog pozdrava, pruža pesnicu, pesnicu koja je proslavila i Banjuluku i Beneša.
Rođen je 1951. godine u Beogradu u porodici nastavnika Josipa i Marije, koji su imali još tri sina Josipa, Antuna i Ivicu te kćerku Ljiljanu. Detinjstvo je proveo u Tuzli. Kao 16-godišnjak se doselio u Banjaluku, kada su u Bokserskom klubu Slavija utvrdili da je reč o velikom talentu.
Posle briljantne amaterske karijere i osvajanja zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u boksu 1973. godine u Beogradu, prešao je u profesionalce i 1979. godine osvojio titulu evropskog prvaka u verziji Evropske bokserske unije u lako-velter kategoriji. Teška povreda oka uspela je ono što žutica ranijih godina nije mogla - okončala je Benešovu boksersku karijeru.
Beneš je imao nebrojeno povreda - 26 puta lomljene su mu kosti na različitim mestima, a povredio je i glasne žice. Ta povreda dovela je do toga da Beneš danas skoro i ne može da govori. Oni koji su navikli na to, nekako se s njim i sporazumevaju. S drugima, poput novinara, Beneš komunicira uz pomoć olovke i papira. Pa ipak, čak i danas mu mnogi prilaze i pozdravljaju ga:
“Gde si, šampione!"
"Ja sam običan i normalan čovek. Mnogo toga sam dobio u životu, još više izgubio. Desilo mi se mnogo ružnih stvari, ali mora se živeti, makar kako-tako," govori Beneš.
Imao je ukupno 39 profesionalnih mečeva, od kojih je u 32 pobedio (21 meč nokautom), a šest je izgubio. Jedan meč je boksovao nerešeno. Odboksovao je 233 profesionalne runde.
Benešov brat Ivica ubijen je 1992. godine, a Beneš je, nakon kratkog vremena u vojsci, otišao u Hrvatsku. Ni tamo nije dočekan ovacijama.
"Tamo četnik, ovde ustaša", rekao je tim povodom Beneš.
Dodaje da ga nikada nisu zanimale nacionalne i rasne podele.
"Ja sam sve, i Srbin, i Hrvat, i Bošnjak. Drugim rečima, ja sam i dalje Jugoslaven. U Hrvatskoj sam bio u logoru u Novskoj, potom kod prijatelja u Zagrebu. Živeo sam na račun sestre, koja mi je pomagala i bez koje danas ne bih bio živ. U ratnim godinama nisam mogao naći nikakav posao uprkos uspesima. Sve medalje nisu vredile ni pola lule duvana", ističe Beneš.
Banjalukom kruži legenda da je upravo Beneš u ovaj grad dovezao prvi BMW. I da je prvi kupio čuvene kaubojke. Pričalo se da je u boksu zaradio više od šest miliona maraka, da je napravio dve kuće i otvorio dva kafića. Dva puta se ženio i dobio tri kćerke i sina. U ratu je izgubio sve. Stan je, kaže, vratio, ali kafiće ne.
"Ne živim veoma teško, ali nemam nikakva primanja. Sestra Ljiljana je moj finansijer. Da nema nje, bio bih na prosjačkom štapu. U toku rata delio sam novac sirotinji, pomagao ljudima bez obzira na nacionalnost", istakao je Beneš.Marijan Beneš povukao se 1983. godine iz boksa, ali je i posle toga tokom devedesetih godina boksovao još dva egzibiciona meča.
"Moja najdraža pobeda je ona protiv Elisa Obede 1978. godine. On je 11 godina bio neporažen, ali sam uspeo da ga pobedim. U meču protiv Sandija Toresa, koji je održan u Zenici, izgubio sam oko. Znao sam da ne mogu da dobijem taj meč, ali sam se, svejedno, pripremao za njega - kaže Beneš.Beneš je, verovatno, među onim retkim sportistima koji su išli u muzičku školu. Njegov otac je, kaže, bio nastavnik muzike, ali je on Srednju muzičku školu upisao zato što u njoj nije bilo matematike.
"Završio sam Nižu muzičku školu. Svirao sam violinu. Klinci su me zezali da sam žensko zbog toga. Pitali su me kako ću deci u školi držati nastavu muzičkog sa modricom na oku. To me je iritiralo i zbunjivalo pa sam napustio školu", kaže Beneš.
Kurir sport / Dnevni avaz
