Nema više Makija, oka mog lepog, priča Miša Klajić gušeći se u suzama u žalosti za izgubljenim jedincem Markom, vaterpolo trenerom varšavske Legije, koji je preminuo pre tri dana na aerodromu glavnog grada Poljske, pred let za Beograd.U domu Klajića u Borči muklu tišinu prekidaju jecaji. Dolaze rođaci, Markovi ortaci iz kraja, sa vaterpola, izjavljuju saučešće i ostaju u šoku jer se omiljeni drug i saigrač iznenada, u 25. godini, preselio u večnost. Otac Miša otvara vrata Markove sobe i pokazuje zid sa osvojenim medaljama.Otac Miša: voleo je život, bio skroman momak, a više ga nema među nama
Porodica u agoniji
- Bio je divno dete, posvećeno porodici, prijateljima i sportu, u kom se kao trener pronašao i počeo da napreduje dok ga smrt nije prekinula. Igrao je u Partizanu. Na početku, u kadetskom uzrastu, zvali su ga u reprezentaciju Srbije, ali je kasnije zaigrao za zemlju svoje majke Poljsku - govori neutešni otac.
Bio i selektor
Pokojni Marko postarao se da u maminoj domovini učestvuje u postavljanju temelja u izgradnji vaterpolo sporta. Radio je kao trener Legije, a preuzeo je i brigu o mladoj reprezentaciji, za koju je verovao da može ući u istoriju poljskog vaterpola.- Voleo je da trenira odmalena, nikad mu nije bilo teško da uveče idemo iz Borče na Taš i da preplivava kilometre. Vodio sam ga svaku noć i kada sam umoran od posla padao s nogu. Naučio sam svaki kamen i banderu u parku čekajući njegov izlazak iz bazena, znajući da mu to čini veliko zadovoljstvo i eto... Koliko život ume često da bude nepravedan - priča otac Miša i dodaje:- Njega, koji je toliko voleo život, bio uzoran i skroman momak, sa ogromnom ambicijom da postane vrhunski stručnjak, više nema među nama. Jednom davno mom kolegi je umrlo dete, a ja sam se pitao kako li živi taj jadni čovek s tužnim saznanjem da je zauvek izgubio svoje čedo. Sada znam. Teško je, srce puca od tuge.Medalje kao svedočanstvo... Odličja tragično preminulog trenera
Apel„ER SRBIJO“, POMOZI KLAJIĆIMA!Tragedija porodice Klajić dogodila se u predvečerje Božića u Poljskoj, gde tokom praznika svaka aktivnost prestaje, pa i rad državnih službi. Obdukcija još nije urađena, a otac i majka u svojoj nesreći prinuđeni su da se bore i sa krutim birokratskim pravilima u obe zemlje.- Ubija nas i ova neizvesnost, ne znam kada ću preuzeti telo svog deteta. Ovde mi u „Er Srbiji“ traže datum povratka da bi mi dali kartu, a ja ne znam kada ću s Poljacima završiti kompletnu dokumentaciju. Predugo sve traje, možda bi nekad mogli da naprave izuzetak - kaže otac.
