Italijane je zanimalo kako to jedna Srbija bez novca i vrhunskih uslova za trening ostvaruje vrhunske rezultate u odbojci, košarci, fudbalu...
"Nema racionalnog objašnjenja. Uzmite za primer odbojku. Ona se ne trenira po školama, nema pravih sala za rad, a klubovi nemaju novca da ulože u stvaranje mladih igrača i, ipak, pobeđujemo. Postoji jedno iracionalno objašnjenje, a zove se - glad. U pravom smislu te reči", objasnio je Nikola Grbić ukratko uspehe srpskog sporta.
Da bi bio još precizniji, Grbić je srpski sport stavio u kontekst holivudskih filmova.
"Dečak u Srbiji razmišlja u stilu "ako ne igram odbojku, fudbal ili košarku, ja sam gotov". To je ulična kultura. Sećate se filma o Rokiju, on je tražio inspiraciju gledajući Portorikance. Mi Srbi smo slični, jer smo ljuti, želimo borbu, želimo pobedu..."
Decenije provedene na poziciji tehničara samo su mu pomogle da se lakše snađe u ulozi trenera.
"Tehničari su rešiseri svega na terenu. Tim zavisi od njih, on ima kontrolu nad saigračima, a protivnički trener stvara taktiku protiv njega, analizira mu sve do dlake na dupetu. Mnogi su kasnije postali treneri, dobri ili loši, ali su bili treneri. Smečeri razmišljaju samo kako da postignu poen, ali ih nije briga za suštinu"
Dejan Petković
Foto. FIVB
Želim zlato u Tokiju 2020.
Kad je pobedio s reprezentacijom na Olimpijskim igrama 2000. u Sidneju, Grbić je već počeo da sanja novi san. "Osvojio sam zlato kao igrač i te noći kad sam legao počeo sam da mislim kako ću opet da pobedim, ali kao trener", rekao je Grbić, dodavši da mu rad u Veroni odgovara jer nema pritiska koji je osećao kao igrač.
Potreban nam je Tito
Selektor Srbije čeka dan kad će se s porodicom vratiti u svoju zemlju. - Sanjam dan kad ću se vratiti u moju zemlju. Ja, moja žena i deca... Ali sada još ne postoje idealni uslovi za to - rekao je Grbić, da bi se potom osvrnuo na svoje detinjstvo u Jugoslaviji: - Tito je bio diktator i pravio je neka s*anja, ali je na svoj način bio prosvetljen. Kad je umro 1980. godine, imao sam sedam godina. Ipak, sećam se, ljudi su radili, bili spokojni. Otišao bih u kupovinu s, recimo, deset evra i četiri bi mi ostala u džepu. Išli smo na odmor, na more i skijanje. Muslimani su se molili u džamijama, katolici i pravoslavci u crkvama. Živeli smo i drugi su živeli pored nas bez problema, sve je bilo tiho i različito od onoga što će se kasnije dogoditi. Jugoslavija je mogla napred samo s čovekom kao što je bio Tito. Mi smo individualci, ali smo pojedinačno slabi. Treba nam autoritet, zajednički neprijatelj i cilj u borbi da bismo zaboravili na svoje razlike. Primetićete da smo kroz istoriju bili jaki u ekipnim sportovima, a u pojedinačnim dok se Novak Đoković nije pojavio nismo mnogo uspeha imali...
