Dan pre finala u Barseloni ste rekli da sigurno dobijamo Špance, bili ste samouvereni. Kako ste znali?
- Video sam da naša reprezentacija funkcioniše fantastično, sa stručnim štabom i Dejanom Savićem na čelu, koji je to tako divno sve izvodio. Čestitam mu od sveg srca. Moram da kažem da je sada mnogo bolje vodio tim nego na Svetskom prvenstvu. Ne znam koji je uzrok, ali bio je autoritativniji i čvršći. Svaki tajm-aut je bio školski čas za ostale trenere. Video sam kako su ga slušali, način na koji smo igrali odbranu ili s igračem manje je davao realan optimizam koji se pretvorio u sjajnu titulu šampiona Evrope. To je perfekcija. Veoma mi se dopadala kohezija i energija između igrača i trenera generala - rekao je Igor Milanović
Ipak, nije bilo lako, praktično je odlučio jedan peterac.
- Španci neguju izuzetno brz vaterpolo, imaju sjajne pojedince i domaći teren. Mislim da je pobeda mogla da stigne u regularnom delu, ali su sudije za nijansu bile na njihovoj strani. Ipak, način na koji smo sve izdržali i priveli meč kraju i kako su naši momci izašli da šutiraju peterce je impozantan. Hvala im, nama mnogo znači njihov uspeh jer svima koji smo u vaterpolu život zavisi od toga. Srcem smo bili uz njih.
Ali to zlato nije stiglo tek tako, prethodio je meč s Hrvatima, podjednako težak, ako ne i teži.
- Uspeli su da postignu atmosferu unutar tima shvatanjem da je sve osim pobede veliki minus. Odoleli su svim iskušenjima, iako su Hrvati igrali neverovatno grubo. Udarac Fatovića prema Filipoviću je bio brutalan, a da su arbitri reagovali na vreme, Ćuk ne bi bio izbačen. Savićeva kultura i slika koju šalje je nešto posebno. Kako gledate na to? - To nije bitno, osim što nam govori kakav je šmeker. Ali u sportskom smislu nije važno. To je samo jedan kvalitet koji pokazuje da je kompletna ličnost. Meni je važnije kako se ponaša u tajm-autu i šta govori.
A govorio je po dve-tri reči.
- Da, ali oni znaju šta znače te dve-tri reči. Sve je uigrano, a tada je lako izgovoriti dve reči. Nikada neću zaboraviti tajm-aut jednog italijanskog stručnjaka, koji u važnoj utakmici, kada je njegov tim gubio, jedino rekao: "Kružimo s loptom." Ono što je radio Savić je školski čas za trenere i svi mi moramo da učimo od njega. Ja gledam samo da učim.
I tu nema sujete?
- Ma kakve sujete...
Dejan je u tajm-autu protiv Hrvata rekao igračima: "Znam da ste crkli, ali i oni su." Koliko takve reči mogu da pomognu?
- On im daje inspiraciju i motiviše ih na pravi način. Razume ih i traži još. To je predivan odnos i za sve nas trenere služi da nešto naučimo.
Ogromne zasluge takođe pripadaju igračima.
- Bez njih ništa. Trener ne može bez igrača i obrnuto. Dejanu su potrebni Prlainović, Filipović i drugovi, a oni ne mogu bez njega. To je kompaktnost. Savršena simbioza.
Rekli ste da život zavisi od uspeha reprezentacije, na šta ste tačno mislili?
- Tako je. Mene kao trenera u svetu poštuju više kada smo osvajači zlata na OI, šampioni sveta ili Evrope. Možda i ja tada mogu lakše da nađem angažman.
S druge strane su uslovi u klubovima večita tema. Čini se da je sve gore. Ima li tu logike, s obzirom na to da je reprezentativna strana potpuno drugačija.
- Mi kao osvajači medalja smo odvojeni od vlasti kao elita. Hvala vlastima na tome. Klupski vaterpolo nije našao način da opstane, a zbog nacionalnog interesa država mora da pronađe minimalnu osnovu da klubovi funkcionišu.
Jednom ste rekli da vaterpolo duguje status zlatnog sporta Vlahu Orliću, možete li da pojasnite njegov sistem?
- Vlaho je naš vaterpolo otac, koji je uspostavio sistem, disciplinu, preciznost u planiranju, otkrivanje novih elemenata koji mogu da doprinesu. Naročito način na koji trener treba da uči sam sebe kako bi bio na najvišem nivou. Posle SSSR i Mađara, koji su dominirali, osamdesetih dolazi Vlaho Orlić i uspostavlja naš sistem rada. Naravno, on nije isti kao, recimo, Savić danas, ali su postulati isti. I svi mu dugujemo zahvalnost.
Vi ste Majkl Džordan vaterpola, izabrani u Kuću slavnih, proglašeni ste za najboljeg svih vremena, a opet se posle velikih uspeha vraćate u Srbiju, odnosno u Valjevo. Šta vas vuče, novac očigledno nije? - Novac nije. Prvi razlog, iskreno, jeste to što želim da više vremena provodim s porodicom. Takođe, od početka sam učesnik u kreiranju VK Valjevo. Zadovoljstvo bi bilo da učvrstimo taj rad jer želimo da otvorili novi vaterpolo centar u Srbiji. Razlog što sam otišao u Valjevo su ljudi koji su divni i koji nemaju nerealne ambicije.
Ponovo ste u Vrnjačkoj Banji, vaš bivši igrač Nikola Rađen je koordinator kampa "Number one", a vi ste tu da sve znanje i strast prema ovom sportu prenesete na najmlađe.
- Nikola i ja imamo specijalnu vezu jer smo doživeli neke od najlepših trenutaka u karijerama. To je bazirano na poštovanju i ljubavi i uvek ću se odazvati njegovom pozivu. Volim da radim i ne stidim se. Nije mi teško da posle tri titule s Pro Rekom dođem i sednem na klupu Valjeva u drugoj ligi. Želim da pokažem da mogu uživajući da provedem pored bazena koliko god treba da bih učio decu. Prezadovoljan sam uslovima u kampu. Kada mi jednog dana bude teško, onda neću ni da budem trener, kao što sam u 29. godini prestao da igram. Rad pored bazena me održava živim.
Milan Rašević/Foto: Milan Rašević, Beta
NE PROPUSTITE
