Najnovije vesti

LUDILO NAJBRŽEG CIRKUSA: Ovo je 12 najboljih trka u istorji F1! Od Fanđa do Sene, Šumahera i Raikonena (VIDEO)
Foto: EPA/VALDRIN XHEMAJ

istorija

LUDILO NAJBRŽEG CIRKUSA: Ovo je 12 najboljih trka u istorji F1! Od Fanđa do Sene, Šumahera i Raikonena (VIDEO)

Ostali sportovi

Formula 1 je do sada imala više od 1000. trka, a samo 12 je dobilo privilegiju da se zbog dešavanja na stazi nazove istorijskim. 

Sve je počelo 13. marta 1950. godine kada je domaćin prve F1 trke bila staza 'Silverston u Velikoj Britaniji. Od tada ukupno 71 različita staza bila je domaćin najbržem cirkusu.

Godinama su se menjale staze ali neke imaju epitet legendarnih kao što su, pored već pomenute staze „Silverston“, „Monca“, „Spa Frankoršam“ ili ulice Monte Karla. Zahvaljujući toj časti da se na njoj vozi jubilarna 1000 trka, staza u Šangaju za VN Kine često će se spominjati u budućnosti i ako je na programu tek od 2004.

Od početka pa sve do danas samo su dve trke neprestano u kalendaru, one u Britaniji i Italiji.

Monca je najviše puta bila domaćin najboljim vozačima na svetu, a samo jedne sezone ju je staza Enco i Dino Ferari zamenila, a to je bilo 1980. godine. Logično, Silverston je odmah tu, uz nju, ali je Velika nagrada Britanije još bila vožena na Bruklendsu, Ejntriju i Brends Heču.

Još samo dve trke su više od 60 puta bile uvrštene u kalendar Formule 1, a to su Velike nagrade Monaka i Belgije.

Barem na jednoj trci Formule 1 startovalo je 764, a 107 je uspelo da se nađe na najvišem stepeniku pobedničkog postolja. Pobednici su 21 različite nacionalnosti, a među njima se izdvaja Mihael Šumaher kao vozač sa najviše trijumfa – 91, što je 9,11 odsto svih pobeda u istoriji. Od aktuelnih vozača, najviše trijumfa ima aktuelni šampion Luis Hamilton – 74, a prati ga njegov veliki rival Sebastijan Fetel sa 52.

Sve je počelo 13. marta 1950. godine kada je domaćin prve F1 trke bila staza Silverston u Velikoj Britaniji. Od tada ukupno 71 različita staza bila je domaćin najbržem cirkusu, a ovo je 12 spektakularnih trka.

Velika Nagrada Nemačke, Nirburgring 1957.

Bila je to poslednja pobeda Huana Manuela Fanđa, koji je sa 48 godina bio i po dve decenije stariji od rivala. Tokom jutra pre trke je posmatrajući mehaničare italijanskog tima shvatio da njegovi rivali planiraju da odvoze celu trku bez stajanja na stazi, pa se odlučio za drugačiju taktiku, da se trka sa pola rezervoara i mekim pneumaticima i da na polovini trke ode u boks.

Trka je trajala 22 kruga, a na polovini Fanđo je imao 30 sekundi prednosti, međutim, zbog problema u boksu na stazu se vratio 48 sekundi iza Kolinsa. U narednih deset krugova, petostruki svetski šampion je devet puta nadmašio rekord staze, a već posle dva kruga nadoknadio je 24 sekunde u odnosu na vozače Ferarija. U pretposlednjem krugu ih je i prestigao, a kroz cilj je prošao tri i po sekunde ispred drugoplasiranog.

Velika Nagrada Monaka, Monte Karlo (Striling Mos), 1961.

Britanac Stirling Mos smatra se najboljim među vozačima koji nikada nisu osvojili titulu. Uprkos nedostatku konjskih snaga u svom Lotusu u odnosu na bolide Ferarija, ispostavilo se da je to u stvari i prednost u Kneževini.

Dodatna prednost bila je to što je njegov tim odlučio da ukloni određene delove bolida zbog protoka vazduha. Osvojio je pol poziciju, ali je izgubio vođstvo, koje je preuzeo u 14. krugu, a iako je brzo povećao prednost na deset sekundi, ona se postepeno smanjivala. I baš tada je britanski automobilista zablistao, što najbolje pokazuje podatak da mu je prosečno svaki krug trke bio tek za četiri desetinke sporiji od onog koji je ostvario u kvalifikacijama. A Velika nagrada Monaka je tada brojala 100 krugova!

Velika Nagrada Nemačke, Nirburgring (Džeki Stujart), 1968.

Smrt zvezde Džimija Klarka u trci Formula 2 u Nemačkoj u Hokenhajmu, bila je ono što je Džeki Stujart opisao kao sportski ekvivalent atomske bombe. I pokrenuo je maligni niz tragedija, okrutno raspoređenih u skoro mesečnim intervalima.

Vremenski uslovi bili su katastrofalni. Po današnjim standardima trka bi se otkazala. Mešavina jake kiše i magle bila je nešto sa čim su se vozači morali uhvatiti u koštac, bez obzira na činjenicu da je, ovom prilikom, bilo kao da igraju ruski rulet.

Jedan od konstruktora iz ekipe Džekija Stujarta rekao je jednom da je vozio tako kao da je sebi već bio potpisao smrtnu presudu. Ni sam Džeki nije bio presrećan, ali Škot je imao način da se izbori sa takvim uslovima. Koristeći ručno izrezane gume, uspeo je da nadmaši sve rivale, nekako pronalazeći svoj put kroz paklene uslove i pobedivši sa neverovatnih četiri minuta u trci svog života .

- Kada sam se vratio u boks nakon trke prvo pitanje koje sam postavio timu je bilo" Ko je umro? " -

Bez sumnje, to je bila jedna od najvećih predstava u istoriji F1.

Velika Nagrada Španije, Harama (Žil Vilnev), 1981.

Domaćin španske runde šampionata te godine je bila Harama, na kojoj je viđena jedna od najimpresivnijih pobeda Žila Vilneva u izuzetno nekonkurentnom Ferariju. Kanađanin je startovao sa sedmog mesta, ali se na samom startu trke probio na treću poziciju, . Znao je da će njegov Ferari moći da parira rivalima u prvih nekoliko krugova, zbog čega je odlučio da nadoknadi što je moguće više pozicija što pre.

Do kraja prvog kruga zauzima drugu poziciju, a vođstvo je preuzeo posle odustajanja vozača ispred njega. Očajnički je pokušavao da poveća svoju prednost na pravcima, a iako su ga konkurenti sustizali, svaki put se postavljao u dobru poziciju u krivinama. Kroz cilj je prošao sa 22 stotinke prednosti u odnosu na drugoplasiranog. Ispostavilo se da je to bio poslednji trijumf kanadskog automobiliste u karijeri.

Velika Nagrada Monaka, Monte Karlo (Prost, Patrez, Pironija i de Cezaris), 1982.

Bez sumnje, najneizvesnija trka ulicama Monte Karla vožena je 1982. godine, iako ništa nije ukazivalo da će biti tako do tri kruga pre kraja. Vođstvo pred sam kraj trke imao je Prost, ispred Rikarda Patrezea. I ako se činilo da ne postoji šansa da se ’Profesor’ ne nađe na najvišem stepeniku pobedničkog postolja, u finišu je došlo do velikog obrta.

Tri kruga pre kraja, Prost je udario zaštitnu ogradu i bio primoran da odustane, pa je Patreze preuzeo vođstvo. Međutim, drama je tek usledila, pošto je italijanski vozač izgubio kontrolu nad svojim Brebamom, pa se zaustavio na stazi, što je Didijeu Pironiju i Andrei de Cezarisu omogućilo da ga preteknu. Pošto se Patreze zaustavio na opasnom delu staze, redari su morali da ga pomere u bezbedniji položaj, pa je tako on pokrenuo motor i nastavio trku. Pironi je u poslednji krug ušao kao vodeći, ali mu je nestalo gorivo na polovini kruga, pa je De Cezaris došao na korak od trijumfa, ali je i njega izdao bolid. Patreze je tako pobedio, što je saznao tek na podijumu, kada mu je dodeljen pehar namenjen pobedniku. Pironi je bio klasifikovan kao drugi, a De Cezaris kao treći, pošto su jedini imali manji zaostatak od jednog kruga u odnosu na Italijana.

Velika Nagrada Monaka - Monte Karlo (Aerton Sena), 1984.

Mnogi trku u Monte Karlu 1984. godine smatraju trenutkom kada su svi shvatili veličinu Aertona Sene, iako se on tog dana nije našao na najvišem stepeniku pobedničkog postolja. Ipak, bio je apsolutni junak te trke, a koliko je Kneževina bila njegov teren pokazao je u sezonama koje su usledile.

Od prvog kruga viđeno je mnogo udesa, a uprkos lošoj vidljivosti, Prost je došao do vođstva, dok je Najdžel Mensel bio odmah iza, a pet krugova pošto je uspeo da ga pretekne udario je u ogradu i oštetio bolid. Brazilac, koji je startovao kao 13, već se probio do trećeg mesta, a potom i drugog, kada je pretekao Nikija Laudu. Sena je u tim trenucima bio oko pola minuta iza Prosta, ali je počeo da nadoknađuje tri-četiri sekunde po krugu. Do tada su se vremenski uslovi dodatno pogoršali, a Francuz je organizatorima na sve načine pokušao da pokaže da prekinu trku. Brazilski automobilista je čak uspeo da pretekne svog kasnije velikog rivala u 33. krugu, ali je trka prekinuta zbog nemogućih uslova. Pobeda je otišla u Prostove ruke zbog pravila da se prilikom prekida trke računa poredak iz prethodnog kruga.

Velika Nagrada Britanije, Silverstonu (Mensel i Pike), 1987.

Trka na Silverstonu te godine donela nam je najveću borbu između Mensela i Nelsona Pikea u bolidima Vilijamsa.

Na polovini trke, Pike je sigurno čuvao čelnu poziciju, dok je Mensel bio nekoliko sekundi iza i mučio se, pošto mu je bolid previše vibrirao. Pošto je Sena bio daleko iza, tim ga je pozvao u boks da bi rešili problem, a kada se vratio na stazu Britanac je bio 29 sekundi iza Pikea. Uprkos tome, Mensel se nije predavao i iz kruga u krug sustizao je svog timskog kolegu, da bi ga i napao u pretposlednjem krugu i zadržao prvu poziciju do cilja. Mnogi baš taj trijumf smatraju najboljim u karijeri britanskog automobiliste.

Velika Nagrada Japana, Suzuka (Sena i Prost), 1988.

Te godine, odluka o šampionu pala je na Velikoj nagradi Japana, a donela je jedan od najvažnijih poglavlja u rivalstvu Sene i Prosta. Brazilac je startovao sa pol pozicije ali se njegov bolid u jednom trenutku zaustavio, što je doprinelo tome da izgubi veliki broj pozicija već na samom početku. Iako se činilo da je njegovoj trci kraj došao već u prvom krugu, Sena je pokrenuo svoj bolid i tada je bio pri samom začelju. Do petog kruga je toliko napredovao da je skoro bio u konkurenciji za podijum, da bi potom usledio niz brzih krugova zahvaljujući kojima je potpuno sustigao Prosta i zatim preuzeo vođstvo. Pošto je u samom finišu staza bila potpuno mokra, očekivano je zablistao i tako upisao osmu pobedu te sezone. Taj trijumf mu je doneo prvu titulu u karijeri, a zanimljivo je da je sve tri obezbedio baš na Suzuki.

Velika Nagrada Evrope, Donington (Aerton Sena), 1993.

Definitivno je to bila trka na kojoj je Sena na najbolji način demonstrirao svoje veštine. U Doningtonu su vladali promenljivi uslovi, smenjivali su se kiša i sunce, Brazilac je startovao sa četvrte pozicije, a pošto ga je Šumaher izblokirao dodatno je pao u poretku. Za to vreme, Prost je vodio, ispred svog timskog kolege iz Vilijamsa Dejmona Hila i sada već sedmostrukog svetskog šampiona.

Vrlo brzo, Sena je počeo da se probija i nije mu mnogo vremena bilo potrebno da preuzme vođstvo, koje je u jednom trenutku i izgubio, isto kao i prednost od 20 sekundi. Ipak, savršenom strategijom, odličnim tajmingom po pitanju odlazaka u boks, pošto je samo četiri puta išao po nove pneumatike, u odnosu na Prostovih sedam, na kraju je uspeo da ostvari jednu od svojih najvećih pobeda.

Velika Nagrada Španije, Katalunja (Mihael Šumaher), 1996.

Prva, možda i najbolja pobeda Mihaela Šumahera u njegovoj karijeri. Trka kada je dobio nadimak Kišni čovek.

Uslovi za trku su bili katastrofalni. Kiša je toliko jako padala da je trka za malo počela sa sigurnosnim vozilom na startu. Međutim ti uslovi nisu smetali Šumaheru da odveze neverovatnu trku.

Na startu trke bolid Šumahera se nije pokrenuo, gotovo je ostao u mestu dok su svi drugi projurivali pored njega. To kao da mu je bio dodatni motiv i krenuo je u pisanje istorije. Sa nevrovatnom hrabrošću je ulazio u duele i prestizao polako jednog po jednog da bi već u 13. krugu bio u dvoboju za prvo mesto. Dobio je i taj duel i u nastavku trke nje puštao nogu sa gasa. Iz kruga u krug bivao je brži od ostalih vozača za po tri sekunde.

Trka koja je vinula Nemca u visine i kada je započela njegova era.

Velika Nagrada Japana, Suzuka (Kimi Raikonen), 2005.

Ako bismo birali najluđu trku 21. veka, ona koja je je viđena tog oktobra 2005. godine bila bi na samom vrhu liste. Velika nagrada Japana je imala krajnje neočekivani rasplet, a rešena je u poslednjem krugu, kada je Kimi Raikonen u Meklarenu pretekao tadašnjeg vozača Renoa Đankarla Fizikelu za trijumf. ’Ledeni’ se sa 17. pozicije probio do pobede, koju mnogi smatraju njegovom najboljom u karijeri.

Finac je kišnim kvalifikacijama zauzeo tek 17. poziciji. Kada je došla trka, uslovi su bili potpuno drugačiji.

Velike borbe su se vodile između Kimija, Alonsa, braće Šumaher, Fizikele, Vebera i Batona, kako na stazi tako i u boksovima. Kada je Finac prvi put ispred sebe imao otvoren put znao je to da iskorsiti bolje od ostlaih i iz kruga u krug postavljao je najbolja vremena tako da se konačna pobeda nije dovodila u pitanje.

To je ujedno bila i poslednja njegova pobeda u ekipi Meklarena.

Velika Nagrada Brazila, Interlagos (Felipe Masa), 2008.

Bila je to poslednja trka sezone, trka u kojoj je Felipe Masa vozio za svoju prvu šampionsku titulu i to je vozio u svom Brazilu.

Masa je startovao sa prve pozicije i sve što mu je trebalo jeste da tako i završi a da Luis Hamilton bude ne bolje plasiran od 6. mesta.

Sve se dobro odvijalo za Ferarijevog vozača, vodio je celu trku i na kraju je i pobedio. Trka je bila od kišne, do sušne i onda ponovo kišne. Hamilton je zbog dužeg zadržavanja u boksu pao na sedmu poziciju i nije mogao dalje od nje, sve dok se ponovo nije pojavila kiša. Oba vozača su nekoliko krugova pre kraja promenila gume ali ekipa Tojote to nije učinila. Hamilton je bio izgubio 5. poziciju i slavlje u boksu Ferarija je počelo. Međutim, u poslednjoj krivini, na poslednjoj trci u 2008 Hamilton prestiže Trulija i dolazi do 5. pozicije i druge šampionske titule.

Ova trka ostaće upamćena i kao poslednja Dejvida Kultarda koje je već u prvom krugu imao sudar i morao je da odustane.

Ne tako davno, dve-tri decenije unazad, Formula 1 je, slobodno možemo da kažemo, mnogo više zanimala ljude nego danas. Razlog tome je što je nekada najvažnija bila sposobnost vozača, a ne taktika ili ko je više ili manje sačuvao pneumatike.

Kurir sport

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...