Malo toga u svetu vaterpola, potvrdiće vam i oni najbolje upućeni, može da impresionira publiku kao Dušan Mandić. U plejadi istinskih velikana ovog trofejnog sporta, u kojem svaki od igrača daje dopirnos vrhunskim rezultatima, gromovita levica nenametljivo, ali sa majstorskim osećajem pruža partije pred kojima protivnici ostaju potpuno nemoćni.
Karijeru je počeo u Primorcu, nastavio u beogradskom Partizanu, a od Pro Reka oprostio se prošlog leta. A da su prvi dani minule godine za zlatnog olimpijca bili laki – nisu.
- Težak početak. Svetska liga u Debrecinu sa repezentacijom, potom sam dobio koronu i nije me bilo mesec i po dana, a zatim i šok sa Pro Rekom. Redom smo pobeđivali sve protivnike i sve je išlo kako treba do tog plej-ofa sa Brešom u kojem smo izgubili prvenstvo. Ipak, to je bio poraz koji je doprineo da se "skupimo" i da na dominantan način osvojimo Ligu šampiona u Beogradu. Oprostio sam se na najlepši mogući način – ističe Dušan koji je uz timski uspeh pridodao i priznanje za najkorisnijeg igrača elitnog evropskog takmičenja i tako zaokružio šest godina provednih u italijanskom vaterpolo gigantu.
Vremena za slavlje i odmor nije bilo, već put na sada već tradicionalnu destinaciju – Kranj.
- Krenule su paklene pripreme sa reprezentacijom. Mirno mesto na kojem se godinama spremamo. Relacija je uglavnom bazen-hotel - opisuje sjajni vaterpolista i otkriva da im sve lakše padne kada odu u goste kod Matijaža. Rapsodija različitih ukusa tada može da počne.
- To je naš prijatelj koji ima restoran na brdu, na Joštu. To nam je „presek“, taman na pola priprema. Boga mi, svašta nam sprema: rižota, mesa, povrća, domaća slanina – nabraja izvanredni šuter koji je sa sigračima dobro napunio baterije i potpuno spreman se upustio u još jednu olimpijsku avanturu.
Ima Boga
Neobična smotra najboljih svetskih sportista, pod senkom pandemije korona virusa, predstavljala je izazov i za "delifine".
- Za početak cilj je bio stiću u Tokio. Zadesile su nas trzavice, neko u avionu je bio pozitivan na virus, pa smo svi morali da se testiramo. Svaki dan su nas testirali, razne kovid protokole smo prolazili. Dva igrača nisu smela da igraju sa nama, a pripreme smo nekako odradili sa Crnom Gorom - priseća se Mandić situacije koja je prethodila "poslednjem plesu" legendarne generacije.
Pripala im je teška grupa u kojoj su poraženi od Hrvatske i Španije, ali igrači koji nikada nisu razočarali ni rezultatima, ni borbom u bazenu, bili su najbolji onda kada je bilo najpotrebnije.
- Australiju smo dobili u trenutku kada smo morali da pobedimo. Četvrfinale i apsolutna dominacija nad Italijom, sjajna kontrola, fenomenalna odbrana. Divan osećaj! Biti u takvoj jednoj ekipi, to zajedništvo, ta kolektivna snaga... Sa svih pozicija smo davali golove, branili smo se sa tri igrača manje... – priča sjajni golgeter koji je iskoristio sve svoje igračke vrline da u epskom meču polufinala Olimpijskih igara sa Španijom stigne do trijumfa koji se i danas prepričava.
Posle utakmice usledilo je, kako sam kaže – pražnjenje emocija. „Ima Boga! Bog sve vidi! Protiv sudija, protiv svih! Mi smo najbolji, mi smo najjači“, bile su reči koje su tog dana odzvanjale Tokijom, dok ih gledaoci pamte kao lični doživljaj.
- Više me ljudi po toj izjavi pamti, čak mi i malo smeta. E znate ljudi, ja sam i igrao malo, uradio sam ja nešto i na toj utakmici, nisam samo davao izjave... - kroz smeh će Mandić, pa objašnjava:
- Udarila me nepravda! Dao sam sve od sebe i bio sam presrećan što smo uspeli da pobedimo. Nije mi krivo, rekao sam šta sam imao. Ljudi su lepo reagovali, mnogi su se i poistovetili sa mnom na neki način – veli zlatni olimpijac koji je sa izjavama nastavio i po osvajanju drugog uzastopnog zlata na Olimpijskim igrama.
Sa najsjajnijim odličjem oko vrata upitao je: "Hoće neko na vaterpolo?".
- To je tek ispalo simpatično. Ljudi su pravili razne montaže. Slikali su se na moru kako igraju vaterpolo. Divan nam je ovaj sport i može više da bude zastupljeniji. Po drugi put smo postali olimpijski šampioni i osvojili više puta sve što se može osvojiti. Klupski vaterpolo u Srbiji se podigao i svi ovi uspesi su naterali neke ljude na razmišljanje da se ovaj sport malo više prati, gleda i ceni.
Lenkin prvi sneg
Osvajao je Dušan Mandić mnoga zlata, ali svakako najsjajnije sija osmeh njegove ćerke Lenke. Dvogodišnja devojčica se minule godine prvi put susrela sa čarolijom belih pahulja, a novogodišnjim paznicima u domu Slađane i Dušana dala posebnu draž. Deda Mraza joj još uvek nisu dovodili, a naročito se raduje kada se tata pojavi na vratima.
- Najviše se obraduje meni kada dođem kući. Zatrči se, zagrli me, poljubi me i dan mi je već ispunjen. Više mi ništa ne treba. Veza otac-ćerka je posebna – otkriva ponosni tata koji će 2022. godinu dočekati u svom domu okružen najbližima.
- Tačno vodim evidenciju gde sam koju Novu godinu dočekao. Dok smo Slađa i ja bili par to su uglavnom bile relacije Crna Gora, Beograd, Italija. Otišli bismo negde na neku večeru, neko bi pevao, ništa spektakularno. Otkako smo dobili Lenku moramo da budemo kod kuće. Ne sećam se da sam praznike i Božić proveo kako treba. Uvek stave neku utakmcu 7. ili 8. januara . To mi je smetalo, ali ove godine bićemo svi zajedno – kaže Mandić koji u prethodnoj godini ništa ne bi menjao, jer je svaki poraz bio lekcija koju je dobro savladao.
Sam svoj gazda
Slavni vaterpolista više od decenije je u ovom sportu i priznaje da mu motivacije ne manjka, ali postoje trenuci kada dođe do zasićenosti. Onda prođe malo vremena i sve se vrati na svoje. Iako nema nameru da bar još nekoliko godina napusti bazen, karijera posle vaterpola već je u mislima.
- Voleo bih da imam svoj neki biznis i da budem sam svoj gazda. Ništa megalomansko. I da ostanem blizu vaterpola. Ne znam na koji će to način biti jer sam siguran da ću ga se uželeti kad-tad. Iako mi na momente dođe da kažem “Nemojte samo vodu, vaterpolo, neću više”, kada prođe vreme, on mi zafali – priznaje Dušan koji za sada nema nameru da zapliva u nekim drugim vodama poput starijih kolega koji su od svih sportista najbrojniji na političkoj sceni Srbije.
- Ljudi se menjaju, sazrevaju, svestan sam da moji prioriteti koje sam imao pre dve ili pet godina apsolutno nemaju veze sa ovim danas. Ne vidim sebe u politici. Za sada se bavim turizmom u Crnoj Gori, tata ima brodove, vozi ture. Malo sam ušao u taj biznis. Generalno sam skorman, ne treba meni previše.
Novi Beograd, reprezentacija, Pariz
Jednog od najboljih igrača današnjice očekuje godina puna izazova. Vaterpolo klub Novi Beograd čiju kapitensku traku nosi puca na najveće domete. I upravo će sa njima pokušati da se domogne treće evropske krune u svojoj briljantnoj karijeri.
- Čeka nas dosta toga. Novi Beograd ima novu ekipu, predstoje nam borbe u Jadranskoj ligi i Ligi šampiona. Onda ide Svetsko prvenstvo u maju, Evropsko prvenstvo u Splitu. U klubu smo se "sastavili", a u reprezentaciji nas očekuje takođe nova ekipa, bez šest legendi. Moja uloga je drugačija. Izazov je veliki, ali je takođe to i podstrek. Da pokušamo da nastavimo dalje, da se spremimo za novi olimpijski ciklus. Sve do Pariza 2024. godine gledam kao pripremu za Olimpijske igre.
Poruka čitaocima Kurira
Trofejni srpski vaterpolsta imao je važnu poruku za sve čitaoce našeg portala.
- Sve najbolje u Novoj godini! Svima bih poručio da pre nego što krenu na druge da pođu od sebe. Da pogledaju sebe u ogledalo i da ne žele i ne rade drugima ono što ne bi želeli da neko drugi uradi njima. Kada bi svi tako uradili, gde bismo mi živeli, kakva bi ovo zemlja bila.
Partizan, Žoc i Nole
Zlatni srpski „bombarder“ je na Banjicu stigao u najslavnijem periodu novije istorije kluba. Sa Partizanom je osvojio Ligu šampiona 2011. godine u Rimu, a crno-bele boje i danas su mu omiljene.
- Volim Partizan, nisam strastveni navijač, ali pratim. Gledam košarku, vratio se veliki Željko Obradović, pa je mnogo interesantnije pratiti zbog njega. Čovek je legenda. Pratim i sve reprezentacije, tenis, Novaka Đokovića... Od srca mu želim da osvoji taj 21. Grend slem koji svi čekamo.
Katarina Stojković
NE PROPUSTITE
