Proslavljeni srpski vaterpolista Igor Milanović u emotivnoj ispovesti govorio je o svojim uspesima, problemima u nacionalnom timu, ali i o ličnoj tragediji koja ga je zadesila.
On je upoznao svoju buduću suprugu Natašu 1986. godine odmah nakon svog čuvenog gola Špancima u finalu Svetskog prvenstva, a 2003. godine su se venčali.
Ipak 2010. je porodicu pogodila vest o tome da Nataša ima rak, a kada je 2012. godine ona preminula Igor je ostao sam i morao je da brine o dve ćerke.
Tu se rodila njegova velika ljubav sa budućom suprugom Ivanom, a o tome kako se to desilo otvoreno je govorio.
"Ivana je tada dolazila i pomagala nam. Ona je bila prijateljica moje pokojne supruge. Imala je osećaj da nam pomogne, jer je bila vrlo čest gost u našem stanu. Mlađa ćerka se više seća Ivane, nego majke", istakao je Igor Milanović u emisiji "Preživeli" na televiziji "K1".
To što je prvo počeo da se zabavlja, a kasnije se oženio sa prijateljicom svoje pokojne supruge izazvalo je mnogo komentara, ali kao pravi šampion na to se Milanović nije osvrtao nijednog momenta.
"Te stvari me nikada nisu zanimale. Bilo je i normalno da dođe do tog nekog zbližavanja, jer je dve godine, svaki dan dolazila i pomagala nam. Tačno znam i trenutak, kada sam počeo da je gledam, kao ženu, a ne kao prijatelja. Deca je obožavaju, imaju predivan odnos. Sad sam ja višak tamo, posebno jer sam bio u inostranstvu, ali se trudim i ja da im ne kvarim tu neku žensku harmoniju i atmosferu", rekao je Milanović.
U istoj emisiji pričao je i o pokojnoj Nataši.
"Pokojna supruga Nataša je bila asistent fotografa na neko slikanju, gde smo Andrić, Šoštar i ja pozirali, baš posle te utakmice sa Italijanima 1986. Tada sam je primetio, ali nismo imali kontakt. Našem pravom upoznavanju je kumovao moj najbolji drugar Nenad Kurajica, koji je sa Natašom bio prijatelj. Došao je iz Amerike i okupio nas je sve na jednom brodu. Tada sam shvatio u razgovoru sa njom, da bi tu moglo da bude nešto više".
"Nataša i ja smo se baš voleli. Venčali smo se 2003. godine i imali smo divan brak. Ona je bila dobar čovek, prijatelj, divno biće. Volela je tu moju ljubav prema umetnosti, a poštovala je sport, jer je i sama bila iz sportske porodice. Sve se to brzo dešavalo. 2010. smo saznali za tu bolest. Umrla je 2012. godine. Bio sam uplašen, besan, ljut. Sve je prošlo uz Božiju pomoć. Mislim da smo deca i ja izašli jači iz te situacije".
Pokušavao je deci da nadoknadi gubitak majke, a neko vreme je posvetio samo ćerkama. Kako kaže sve je radio sa decom, pa je zajedno sa njima išao i u krevet.
"Mlađa je išla u vrtić, starija u školu, a ja sam to vreme koristio da sa prijateljima popijem kafu. Onda njih pokupim, odemo na Banjicu, jer je starija trenirala sinhrono plivanje, a mlađa i ja idemo u saunu. Oko pet završimo sve, dođemo kući, čeka nas moja baka Ana, spremljena klopa, domaći zadaci i zajedno u krevet. Dve godine smo spavali zajedno", ispričao je legendarni vaterpolista.
Kurir sport/Mondo
NE PROPUSTITE
