Žak Lafit ostavio je dubok trag na trkačkoj sceni sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Upamćen kao osvajač šest gran pri trka za tim Ližije, bio je ozbiljan pretendent na F1 titulu u razdoblju 1979-1981, kad je tri puta završavao četvrti u generalnom. Povod za Lafitov dolazak na premijerni vikend Reno serije na Red bul ringu bio je nastup njegove ćerke Margo u Megan trofeju, a mi smo ga zamolili da nam uporedi svoje i današnje trkačke dane.Pre 32 godine ovde ste osvojili Veliku nagradu Austrije. Arhitektura se izmenila, kakav je duh ovog mesta danas?- Karakteristike staze su se, naravno, promenile, ali mislim da je urađen dobar posao, atmosfera je ista. Kad sam ovde pobedio 1981, nismo odabrali iste gume kao drugi vozač tima, iako „Mišlen“ time nije bio zadovoljan. Mislim da je uspeh u velikoj meri postignut zahvaljujući tom izboru. I, na ovoj nadmorskoj visini, ja sam se sa svojim atmosferskim motorom „matra“, uz mali gubitak snage, borio s turbo-motorima, koji ovde ne gube ništa.
Sve pobede u F1 karijeri ostvarili ste za volanom francuskih automobila. Koliko je značio nacionalni faktor?- Srećan sam što sam se trkao s francuskom ekipom Ližije Žitan. Auto je bio dobar, ljudima smo bili važniji od Renoa. I Reno je bio francuski tim, ali bio je žut, a mi smo bili plavi, to je „francuskije“. Šalim se, naravno... Bio sam prvi Francuz koji je pobedio u francuskom automobilu, 1977. u Švedskoj. Posle mojih pobeda 1979. u Brazilu i Argentini, Francuska je poverovala da u F1 ima brzog vozača i konkurentan tim. Da, bio sam vrlo ponosan što visoko držim nacionalnu zastavu.Koje vam je postignuće najdraže u karijeri?- To što sam živ. Počeo sam da se trkam pre više od 40 godina, vodio sam fantastičan život, upoznao sam mnogo divnih ljudi. Ne želim da zaboravim Frenka Vilijamsa, koji mi je na starom Nirburgringu pružio prvu šansu 1974. Zadovoljan sam onim sto sam postigao, čak i ako nisam postao prvak sveta.Da li je trebalo više hrabrosti da se sedne u F1 auto sedamdesetih?- Ne mislim. Filozofija trkanja promenila se mnogo u ovih 40 godina. Auto je danas mnogo prijatniji, sigurnost je bolja, staze su mnogo bezbednije, manje su šanse da poginete dok radite svoj posao. Srećan sam što manje vozača godišnje gine. Filozofija auta se promenila, ali piloti ostaju isti, mladi vozači žive kako sam živeo i ja. Šta se promenilo? Život, a trke prate život.S kojim ste se timskim kolegom najbolje slagali?- Sa Žan-Pjerom Žabujem, nismo se dugo trkali zajedno, ali prijatelji smo 54 godine. Imao sam ponekad komplikovane partnere, kao što su Didje Pironi i Patrik Depaje, ali svi su bili brzi. To je bilo dobro i za tim i za mene.Ide li savremeni F1 u pravom smeru?- Vozači su danas fantastični, ali F1 i trkanje uopšte isuviše su skupi. Ako nemate dovoljno novca, ne trkate se. To mi se ne sviđa, ali to je teško promeniti. Za Formulu Reno treba vam 350.000 evra. Kako ćete sa 17 godina naći taj novac ako tu nisu vaš otac, porodica, prijatelji?Koji je najbolji auto koji ste vozili?- „Martini formula 2“, u kojoj sam bio prvak Evrope 1975. Podjednako dobro sam se zabavljao 1979. i 1980. godine u „ližijeu JS11“. Zašto kažem F2? Zato što sam učestvovao u pripremi auta, bavio sam se mehanikom i sam ga podešavao. U nižerazrednim formulama brinuo sam o svim pozicijama na autu i bio sam razočaran kad sam ušao u Formulu 1, jer tu ne možete ništa. Inženjer radi za vas, i ne uvek dobro. Sad je malo drugačije jer imate telemetriju, možete mu pokazati. Ranije se dešavalo da ja mislim ovo ili ono, a inženjer mi ne veruje i traži da verujem njemu. Telemetrija je to promenila.
Nadam se da mojoj ćerki Margo nisam potrebanU Austriji ste podrška ćerki, koja u Reno seriji vozi Megan trofej.- Ne, ne posebno. Došao sam ovde jer je volim Austriju i mogu da pecam, igram golf i vidim prijatelje. Ja podržavam Margo jer mi je ćerka, ali joj ne dajem savete. Ona ima 32 godine, nadam se da joj nisam potreban.n Koje su njene ambicije u auto-sportu?- Kao moje. Da se zabavi, da vozi dobre automobile i da bude srećna. Mislim da jeste.
