Dok ovo pišem, u Riju je 8.00 časova, a grad je već prilično živ. Subota je, svi su na ulicama, neko trči ili vozi bicikl na plaži, porodice idu na kupanje, jedino su prodavnice zatvorene. Ne zato što je subota, već zbog toga što ne otvaraju ništa pre 9.00 sati.Što me tera da razmišljam da li su oni lenji i neradnici ili smo mi previše pod stresom, kako bismo krvavim radom sačuvali teško stečene poslove. Ne znam ko je u pravu, ali siguran sam da oni nisu čuli za stres u ovom našem obliku.Ako nas pristup poslu totalno razlikuje, ono što nas spaja jeste ljubav prema sportu. Poznato je koliko vole svoju zemlju i sve svoje sportiste, a na ovim Igrama pokazali su i koliko vole Srbiju. Gotovo da nije bilo utakmice na kojoj nisu bili uz nas. Ipak, u još jednom se razlikujemo. Oni ne razapinju svoje atlete u slučaju neuspeha. Ima kritika i analiza, ali ne i takve depresije kad se izgubi.Brazil je, dok ovo pišem, osvojio 15 medalja, Srbija četiri, uz još tri garantovane i nekoliko potencijalnih. A kad se podsetimo da samo Rio ima stanovnika koliko i cela naša zemlja, onda bi trebalo da priznamo sebi da smo napravili istorijski uspeh. Drugi mandat Divca i njegovih saradnika u OKS pokazao se kao pun pogodak. Strpljivo su radili, ulagali u sportiste, trpeli kritike u prvoj nedelji Igara, a sada s ponosom mogu da kažu da stoje iza četiri londonska odličja i praktično duplo više medalja u Riju.Tim koji pobeđuje ne treba menjati, valjda ćemo biti pametni da tako i uradimo.
