Najbolji teniser svih vremena Novak Đoković tenisku karijeru počeo je pod nadzorom čuvene Jelene Genčić, koja je i jedna od najzaslužnijih osoba za njegove sportske uspehe.
Nekadašnja sportistkinja prepoznala je talenat u dečaku koji je na Kopaoniku prvi put imao priliku da upotrebi reket i udari lopticu, što će kasnije u životu raditi najbolje na svetu. O tome koliko je Jelena bila značajna govori i Novakova objava kojom je pre 10 godina obeležio početak NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Pre tačno 25 godina počelo je bombardovanje Jugoslavije, a na današnji dan pre 10 godina Novak Đoković je pokazao jedno od mesta koje za njega ima neverovatnu vrednost. Fotografisao se pored zida o koji je prvi put udarao lopticu... "Uspomene. Zid o koji sam prvi put udarao teniske loptice sa Jelenom Genčić. Uništen bombama, ali i dalje tu", napisao je Novak na engleskom, uz fotografiju na kojoj se vidi pored zida koji je prošaran gelerima.
Pogledajte tu fotografiju:
Upravo u bombardovanju mnogi pronalaze izgovor za snagu koju je Novak Đoković crpeo kako bi pobeđivao svoje protivnike na terenu. Imao je 12 godina kada je Jugoslavija bombardovanja bez odluke Saveta bezbednosti UN, a sve ono što je proživeo tokom 78 dana agresije formiralo ga je kao ličnost. O tome je često pričao za srpske medije, ali i strancima kojima je pokazivao sklonište u kojem je boravio!
"Nalazimo se u skloništu ispod stana gde smo upravo razgovarali. Ovde smo proveli svako veče najmanje 14-15 noći tokom bombardovanja. Ludo je kada pomisliiš koliko ljudi je bilo u ovom skloništu i krilo se od opasnosti koja je dolazila iz vazduha. Ostalo je isto kao što je bilo pre 20 godina", rekao je Novak i pokušao da se priseti koliko ljudi je bilo u skloništu: "Pokušavam da se setim, cela zgrada, preko 50 stanova je bilo u zgradi, mnogo ljudi. Nema mnogo prostora. Mali tuneli ovuda, vrata bi bila zatvorena u slučaju požara, detonacije, eksplozije..."
Đoković je u skloništu bio zajedno sa članovima najuže porodice.
"Sve sada izgleda drugačije, nisam dugo bio ovde, ne sećam se mnogih stvari. Bio sam baš mali, u strahu, plašio sam se. Emotivno je bilo teško, nisam znao šta je sledeće što može da se dogodi mojoj porodici. Pamtim da je u prvih par dana bilo mnogo straha i podrhtavanja, suza, patnje. I posle pet-šest dana ljudi su počeli da pevaju, da igraju karte i da prihvate realnost sa kojom se suočavaju i da će morati svako veče da dođu ovde i da se mole da će sve biti u redu i da gledaš stvari sa pozitivne strane", prisećao se tokom razgovora.
Prvi dani NATO bombardovanja bili su posebno teški za porodicu Đoković.
"Nije se to desilo prve, ali jeste druge ili treće večeri. Eksplozija me je probudila, zvuk slomljenog stakla. Moja majka je pala, udarila je glavom o radijator i onesvesitla se. Otac je povikao: 'Nole, tvoja braća!' Još nisam imao 12 godina, ali sam bio najstariji. Odveo sam Marka i Đorđa na ulicu, pošto u našoj zgradi nije bilo skloništa, tako da smo otrčali do tetkine zgrade!", prisetio se Novak, a onda nastavio: "Bilo je tri ujutru, video se dim od bombi na ulicama. Pao sam, ogrebao ruke i kolena i čuo kako se krhotine kotrljaju prema meni. Pogledao sam gore i video kako prolaze dva F117 lovca. Gađali su vojnu bolnicu sa dve rakete, a eksplozija je bila 500 metara od nas. Sve se treslo od udarca. To je trauma, ja se i danas plašim iznenadnih zvukova, alarm me natera da skočim!"
Novak je vodio Amerikance u sklonište gde se krio za vreme bombardovanja
Novakov razgovor za jedan britanski medij obišao je svet... Oni su došli i sa Đokovićem prošli kroz sve te traume iz 1999. godine.
„Od 1991, 1992. pa sve do 2000. imali smo embargo. Borili smo se za hleb i mleko i ostale najneophodnije stvari za preživljavanje. Onda je, 1999. godine, Srbija bila bombardovana dva i po meseca bez prestanka, svake noći i svakog dana. Moja porodica i ja smo se za to vreme budili tokom noći zbog sirena, aviona koju su nas preletali. Bilo je poražavajuće i zastrašujuće. Najgora stvar koju sam ikada video“, pričao je Novak pre nekoliko godina Džeju Šetiju, britanskom novinaru.
Nije krio Novak da će uvek nositi ožiljke:
„Na početku sam osetio ono što je i većina našeg naroda – želeo sam osvetu. Ko su oni da bombarduju nevine ljude? Šta se dešava? Imao sam 12 godina i sećam se da sam se na dan rođendana krio u skloništima i da su nam rekli da ćemo se, posle nedelju, dve skrivanja, vratiti normalnom životu i to je bilo to. Da nas neće zanimati šta će se desiti jer, ako nas pogode, šta mi tu možemo? Tako da, sećam se da sam 12. rođendan proveo sa prijateljima igrajući tenis. Tada nismo išli u školu, tako da je to bilo super! Pevali su mi rođendansku pesmu, a ja se jasno sećam slike aviona koji svugde ispuštaju bombe. Bilo je užasavajuće, ali sam se u isto vreme osećao kao da odrastam i u tome su mi dosta pomogli roditelji“, ispričao je Đoković.
Kurir sport / Mondo
NE PROPUSTITE
Bonus video:
