"VELIKA JE ČAST I PRIVILEGIJA IMATI TAKVU ŽENU PORED SEBE" Sloba Radanović o braku sa Jelenom i njenoj podršci: Sve podnosi stoički i veličanstveno

Sloba Radanović u razvoru sa domaćim medijima govorio je o karijeri, porodici, suprugi Jeleni i njihovoj ljubavi.

Postoji glasina da si pre tri godine bio na korak od dueta sa Cecom Ražnatović? Da li je to istina i gde je zapelo?

— Postojala je priča o tome, ali verovatno tada nije bio pogodan trenutak. Nešto se izjalovilo, ali o tom – potom. Nije se dogodilo ništa negativno, niti je bilo svađe, jednostavno se možda nije pogodila prava pesma u tom momentu. Ne znači da se neće desiti u budućnosti, polako. Za sada bih želeo da uradim duet sa Aleksandrom Prijović.

Rado si viđen gost na koncertima, a zovu te i na memorijalne koncerte preminulih kolega. Koliko ti to znači?

— Pre svega, ostaje žal što zbog neodložnog puta u Istanbul nije bilo moguće odazvati se pozivu za koncert u čast Tome Zdravkovića. Uvek je velika čast pojaviti se i podržati svakoga ko svoj posao radi pošteno i bavi se sobom na pravi način, bez gubljenja vremena na druge. U poslu ima zaista ispravnih ljudi i uvek postoji želja da se podrže i mlađe i starije kolege. Od starijih se učilo i njihove pesme se pevaju na nastupima, dok će mlađi možda učiti od ove generacije. Podrška među kolegama uvek mora da postoji.

Odlazak na Hilandar

Odjeknula je i tvoja objava kada si išao na Hilandar. Kakvo je to iskustvo bilo za tebe?

— To je zaista nezaboravno iskustvo i od tada postoji tradicija da se tamo ode bar jednom godišnje. Sa razlogom se to mesto naziva svetom zemljom. Nije u pitanju samo manastir Hilandar i skitovi, već cela ta zemlja i putevi. Prolazak šumom od manastira do manastira predstavlja doživljaj sam po sebi. Kada se prolazi putem kojim su išli car Dušan i Nemanjići, to je osećaj koji niko ne bi trebalo da propusti u životu. Dogodio se i zemljotres, probudio nas je sve iz sna oko 3-4 ujutru. Izgledalo je potpuno drugačije u odnosu na zemljotrese na drugim lokacijama – pre samog potresa desila se neka detonacija i huka iz daljine. Svakako se tamo često dešavaju potresi jer je trusna zona, ali ostaje utisak da ništa nije slučajno i da postoje određeni znaci.

Kako u tim trenucima reaguju monasi i ljudi koji se zateknu na liturgiji?

— Dešavali su se tamo i mnogo jači zemljotresi, od 5 ili 6 Rihtera, i to usred liturgije. Monasi u tim trenucima uopšte ne obraćaju pažnju na potres nego nastavljaju službu dok se sve oko njih trese. To je vera na najvišem mogućem nivou. Sreću se različite reakcije kod ljudi, neko se uplaši više, neko manje, ali na tom svetom mestu postoji poseban osećaj zaštite, kao da ništa loše ne može da se desi.

Aleksandra Radović je nedavno izjavila da u crkvu i na liturgije idu upravo ljudi koji imaju grehe. Koliko se pronalaziš u toj izjavi?

— To je individualno i zavisi od osobe do osobe. Svest o sopstvenim grehovima već predstavlja dobar put ka pokajanju. Kada postoji svest o grešci, bilo u crkvi ili van nje, Bog to prepoznaje. Iskrenost i dobrota se uvek prepoznaju na svakom mestu, jer čovek može da se nađe i negde gde nema nijedne crkve. Vera se nosi u sebi i ako je nema unutra, neće je biti ni na jednom drugom mestu. Uvek postoji nastojanje da se nađe razumevanje za svakoga, jer su svi ljudi od krvi i mesa i ne treba osuđivati druge – niko ne zna šta sutra njemu može da se dogodi. Vera ne treba da bude propagiranje, već način života. Kada to postane način života, nema potrebe da se propagira, jednostavno se tako živi. To je jedini ispravan put: manje priče, a više delovanja i pokazivanja ličnim primerom.

O Jeleni

Tvoji saradnici tvrde da bez supruge Jelene ne bi mogao organizovati niti poslovni, niti privatni život. Ima li istine u tome i ko bi bio Sloba Radanović bez Jelene u svom životu?

— Postoji velika istina u tome. Jelena predstavlja ogromnu podršku u svemu, a nekada se posveti i radi na svim projektima i više od očekivanog. Neizmerna zahvalnost ide njoj za sve što čini, kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Vidi se koliko je njeno zalaganje iskreno i koliko joj je stalo, tako da je velika čast i privilegija imati takvu ženu pored sebe.

Njene sinove prihvataš kao svoju decu. Da li je nekada bilo osuda od strane šire porodice ili okoline?

— Osuda nikada nije bilo. Kao primer iz sopstvenog doma poslužila je majka, koja je prihvatila dvoje dece iz prvog braka mog oca i odhranila ih kao svoju. Nije postojalo nikakvo odvajanje i sa njima postoje najbolji mogući rodjački odnosi – oni moju majku doživljavaju kao svoju i uvek su tu za nju. Bog ništa ne šalje bez razloga. Nekada dete koje biološki nije tvoje može da pokaže veću pažnju i ljubav, tako da je velika čast i privilegija imati ih u životu.

Da li si se nekada uplašio snage svoje supruge – da nećeš moći da ideš rame uz rame sa njom, s obzirom na to koliko tereta nosi na svojim leđima?

— Jelena sve podnosi stoički, veličanstveno i dostojanstveno. Iz priča sa njenim bliskim ljudima, ali i kroz zajednički život, jasno je koliko se borila i pre nego što je postojalo poznanstvo. Sav napredak koji je Naum do sada ostvario jeste isključivo zasluga njene neprekidne borbe za njega. Veliko je zadovoljstvo biti tu uz nju, pružiti pomoć, olakšati joj i zajedno deliti sve situacije. Te situacije se ne posmatraju kao teškoća, jer sve to donosi prelepe trenutke. Naum unosi neizmernu sreću u dom – svakodnevno nasmejava sve oko sebe, a svaki njegov napredak, pa i najmanji, doživljava se kao ogromna pobeda.

Da li su vas sve te specifične situacije kroz koje ste prolazili sa njim brže zbližile i bile test da li će odnos puknuti ili još više očvrsnuti?

— Sigurno da jesu. Prava priroda i karakter neke osobe najbolje se vide u njenom odnosu prema drugima. Kada je u pitanju dete u takvom stanju, odnos majke prema njemu, ali i međusobni odnos sa njim, ne može da se odglumi niti sakrije. Kod nas je sve funkcionalno i kompaktno, svi su se zavoleli u istom trenutku. To je najveći pokazatelj prave porodične harmonije i načina na koji bi sve trebalo da funkcioniše.

kurir/alo