Alen Muhić na prvi pogled deluje kao sasvim običan mladić: visok, lep, nasmejan, obrazovan, duhovit... Ni naslutiti se ne može da je on jedno od „nevidljive dece rata“ - kako nazivaju one koje su rodile žene silovane u ratnim sukobima - i da u sebi nosi pravu filmsku priču.Alen je o svom životu progovorio u dva filma - „Dečak iz ratnog filma“ i „Stupica nevidljivog dečaka“, koji je snimljen samo s jednim zadatkom - da pronađe biološke roditelje.S Alenom i Šemsudinom Gegićem, rediteljem pomenutih filmova, sreli smo se kišnog januarskog dana u Tuzli. Seli smo u miran deo jednog od tuzlanskih restorana i naručili kafu. S uključivanjem diktafona nestao je i osmeh s Alenovog lica.„Rođen sam u februaru 1993. godine. Majka me je ostavila odmah nakon rođenja. Nije me ni podojila. Otišla je... O meni se sedam-osam meseci brinulo medicinsko osoblje u goraždanskoj bolnici, odakle me je jedan čovek koji je održavao bolnicu, Muharem Muhić, usvojio, priveo u svoju porodicu“, počinje svoju priču Alen.Do desete godine živeo je u uverenju da su mu Muharem i njegova supruga Advija pravi roditelji. Rastao je sa dve sestre. Bila je to, reklo bi se, obična porodica. Alen tada nije ni slutio šta se skriva ispod površine. A svi su znali pravu istinu. Svi, osim njega.
„Sasvim slučajno saznao sam da sam usvojen. To se dogodilo u školi. Sve je počelo tipičnom dečjom svađom u stilu ‘ti si ovakav, ti si onakav’, pa me je, kako to već biva u takvim situacijama, jedan dečak udario, ja sam mu uzvratio, a on mi je, u naletu ljubomore i ljutnje, rekao: ‘Ti si usvojen, tebe je majka ostavila. Ti si kopile i četničko dete. Našli su te u kontejneru i usvojili.’ Bilo mi je mnogo krivo. Onda sam ga udario još jednom i pobegao kući“, priseća se Alen.CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS
BONUS VIDEO:
