Pred nama je još jedan izborni ciklus. U prazničnim danima demokratije iščekujući 17. decembar pred birače stavljene su dve političke platforme, jedna koju je ponudila aktuelna vlast i druga koju su ponudili svi ostali. Povećane plate, izgrađeni putevi, bolnice, mostovi…
U prvoj se građanima Srbije nudi kontinuitet politike razvoja, napretka i stabilnosti. Taj program najbolje je posmatrati kroz do sada ostvarene rezultate. Dolaskom na vlast predsednika Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke minimalna neto zarada sa 19.000 dinara porasla je na 41.000, prosečna zarada 2012. godine iznosila je 40.000 dinara dok je danas 85.000. Stopa nezaposlenosti sa 25.9% spala je na rekordnih 9.2%. Realizovani su brojni projekti izgradnje i obnove iz oblasti zdravstva, nauke, obrazovanja, kulture i sporta. Izgrađeno je na stotine kilometra puteva, pruga, novih mostova…
Vučević ojačao i modernizovao Vojsku Srbije
Posebna pažnja, naročito dolaskom Miloša Vučevića na poziciju ministra odbrane, usmerena je na modernizaciju i jačanje naše vojske. Politiku topljenja tenkova, rasparenih čizama, pokvarenih letelica… nasledila je politika modernizacije, proizvodnje i nabavke novog naoružanja. Takođe, zaposlenima u Vojsci povećana su primanja od 10% do 25%. Danas imamo jak garant sigurnosti i mora.
Druga politička ponuda vodi u strah i nasilje
Sa druge strane, ponuđač se opredelio za politiku straha i nasilja. U koliko god kolona išli, jedno ih spaja, to je mržnja. Zato ono što smo mogli videti je napadi na porodicu predsednika Vučića, nasilje koje su iz Skupštine preneli na ulice, zloupotreba tragedija, demoliranje prostorija političkih neistomišljenika, vešala i motorne testere, blokade puteva i mostova… Što se tiče ekonomije ponovo nam se nudi vreme zatvaranja i katančenja fabrika, privatizacija preduzeća, vreme tehnoloških višaka, propalih projektata, prodaje zemlje strancima, stotine hiljada nezaposlenih, bankrota, deficita… Nude izdaju nacionalnih interesa, predaju Kosova i Metohije, sankcije, zatvaranje zemlje, nestabilnost… Mnogo je važno da do 17. shvatimo da izbori nisu igra a da država nije igračka, da smo mi odgovorni za sopstvenu budućnost, da mi biramo između opcije ne stati i opcije stati, da mi određujemo sudbinu kako nas samih tako i naše dece.
