Od đačke ljubavi do pakla Vukovara: Mikan je preživeo eksploziju, 11 operacija i amputacije, a onda otkrio ko mu je dao snagu da živi

Od đačke ljubavi i ljubavnog pisma ispisanog crvenim, preko pakla Vukovara i eksplozije na mostu, do 11 operacija na VMA – životna drama ratnog oficira i njegove supruge Mire svedoči o nesalomivom ljudskom duhu i ljubavi koja preživljava sve.

"Više sam gledao u nju nego u kupus... Ja kopam svoje i okopam i njena dva reda jer sam se bio zbunio", priseća se sa setom i iskrenošću Mikan njihovog prvog susreta.

Kako se stideo svog rukopisa, prvo pismo spakovano emocijama napisao je sam, ali je zamolio druga Milanko da ga prepiše, jer je znao da nema lep rukopis. Mira je to odmah prepoznala.

Svaki dan su provodili zajedno, a odmah po povratku iz vojske, 29. novembra 1970. godine, krunisali su svoju ljubav brakom. U braku su dobili tri ćerke, petoro unučadi, a nedavno su postali i prababa i pradeda, ponosno ističu.

Rat, Vukovar i sudbonosno jutro u Iloku

Mikan Todorović bio je rezervni oficir i kapetan prve klase kada je izbio rat. Na vukovarsko ratište otišao je 3. maja 1991. godine, gde je doživeo strahote koje opisuje kao pakao na zemlji.

"Više sam video mrtvih nego živih ljudi", navodi Mikan, ističući da je kroz Vukovar prošao potpuno neogreban iako je svakodnevno mogao poginuti na hiljade puta.

Nakon proslave porodične slave Aranđelovdana, u kuću su došle kolege oficiri sa naredbom da se javi u vojnu upravu u Iloku. U noći uoči nesreće, dok je kasno radio u kabinetu, stigla je dojava o provokaciji i napadu tromblonom na most između Bačke Palanke i Iloka.

Kako to samo životna ironija može da namesti, priseća se Mikan, zbog iznenadne uzbune nije stigao ni nokte da odseče na obe noge. Kasnije će ovu gorku ironiju na surov način uvideti.

Sutradan ujutru otišao je sa kolegama da izvrši uviđaj na deponiji peska pored mosta.

Eksplozija i strašna spoznaja

Dok su hodali po pesku, odjeknula je eksplozija nagazne mine. Mikan je od siline detonacije odleteo u vazduh.

"I hoću da skočim da dohvatim kapu i automat da se branim... Ali kako da skočim kad nemam noge. Kad su noge otkinute... zapravo je bila leva, a desna je visila", priseća se Mikan trenutka kada se pridigao na laktove i shvatio šta se dogodilo.

Njegova prisebnost sačuvala je druge živote — dok je ležao teško ranjen, vikao je ostalim vojnicima koji su trčali ka njemu da se vrate nazad i idu isključivo tragom kojim su oni došli. Tražio je od policajca i rođenog brata, koji mu je bio vozač i obezbeđenje, da nađu nož i raseku mu čizmu jer mu se desna noga držala samo na komadu kože.

Borba za život i 11 operacija

Kada je pod teški sedativima budan gledao doktora koji uzima testeru u ruke, bilo mu je sve jasno. U toj situaciju našalio se: "Doktore, vi to da mi isečete nokte?"

Usledio je transport preko Novog Sada do Vojnomedicinske akademije (VMA) u Beogradu. U bolnici u Novom Sadu, usled nedostatka lekova i teškog stanja, lekar mu je iskreno priznao da medicina više ne zna šta da radi ukoliko sam ne počne da unosi hranu koju danima nije mogao ni da okusi.

Preživeo je čak 11 reamputacija i teške bolove pod stalnim infuzijama i terapijama, dok su se lekari na VMA čudili njegovoj snazi i izdržljivosti. Supruga Mira sve vreme je bila uz njega na VMA i u Novom Sadu, a kasnije se i prevremeno penzionisala sa 50 godina života kako bi mu pružila potpunu negu.

Uprkos teškom invaliditetu, Mikan je uporno odbijao da ostane u kolicima i samostalno je ponovo učio da vozi automobil uz bratovu pomoć. Kako ističe, i danas ima osećaj da ima svoje noge i prste kojih fizički nema.

Najveće bogatstvo i Orden za hrabrost

Za svoje držanje u ratu Mikan je odlikovan Ordenom za hrabrost. Ipak, od svih priznanja, najvećom vrednošću smatra svoju porodicu i slogu koja vlada među njegovim potomcima.

"Sve što sam prošao u životu... mojoj ženi i mojoj deci ja se ne mogu nikad odužiti", zaključuje Mikan. "Mi smo, Miro, mnogo bogati ljudi. Mnogo bogati."

Kurir.rs/ Blic/ Stvarne ispovesti