Na ponos! Srpska kuća na Krfu najbolji muzej na Jonskim ostrvima! Saramandić: Stranci su začuđeni! Posle Hanibala, Karla Velikog i Napoleona, Srbi su uradili...

Srpska kuća na Krfu najbolje je ocenjeni muzej na Jonskim ostrvima među čak 43 ustanove kulture u ovom delu Grčke. Na dva nivoa nevelikog zdanja u samom srcu starog grada Krfa naši slavni preci i 110 godina nakon Albanske golgote živo pričaju o nama i Srbiji učeći i nove generacije i strance o ovoj jedinstvenoj stranici istorije.

Zdanje koje čuva sećanje na stradanje i vaskrs srpske vojske i države tokom te 1915/16. godine u Velikom ratu prepoznato je kao mesto u kome se da naučiti, videti nešto jedinstveno, posebno za strance, kojima je ovaj deo srpske, a svetske istorije nepoznanica. I svi se tu osećaju prijatno jer domaćin i jeste dobar. A već 26. godinu u Srpskoj kući to je kustos Ljubomir Saramandić, koji s ljubavlju i ponosom priča ko su ti Srbi koji na kapitulaciju nisu pristali, pa su su po ciči zimi prešli gudure Albanije i Crne Gore i došli tu gde cveta limun žut. Ostavljajući hiljade i hiljade mrtvih na putu stradanja i spasa (243.000 žrtava Albanske golgote po zvaničnim podacima), ispisali su posebnu stranicu u istoriji, kojoj se i danas ljudi dive.

- Ovo rangiranje samo je jedan od pokazatelja o Srpskoj kući, koja je ne samo najbolji muzej na Jonskim ostrvima već i među najboljim muzejima u Grčkoj, pa čak i u Evropi među vojnim. Elektronska prepoznatljivost Srpske kuće izuzetno je porasla u poslednjih pet godina. Mladi i stranci se kreću prema usmeravanjima sa onlajn platformi i sve je više i nemuzejske publike kod nas - kaže za Kurir Saramandić.

Fotografije, čuturice i puške, pisma, ali i sitnice koje su život značile malim-velikim ljudima dočekuju svakoga ko pređe prag vrata nad kojima se vijori srpska trobojka. I ostavljaju utisak koji se dugo nosi. I pronosi svetom. I to onaj najlepši o nama.

- A najveća zasluga za to je slika koju su poslali naši preci. Najbolja slika koji smo kao narod u savremenoj srpskoj istoriji imali jeste ta slika Albanske golgote i onoga posle nje. Moramo da pamtimo i poštujemo taj istorijski trenutak, ne smemo da zaboravimo da je naša ogromna žrtva i naša velika pobeda - ističe Saramandić.

Srce mu je puno što sve više ekskurzija iz Srbije dolazi na Krf i susedno Vido - ostrvo smrti, ono posebno za sve nas. Tu je mauzolej srpskim ratnicima koji su preživeli golgotu, ali preminuli na ovim grčkim ostrvima. Tu je i samo naša Plava grobnica.

- U oktobru je bilo čak 50 ekskurzija, a u jednom danu smo imali skoro 1.000 učenika. To mi je najveće zadovoljstvo. Dešava se da i ne mogu da pričam u Srpskoj kući jer nema mesta za toliko đaka, pa im govorim na ulici. Ponosan sam na tu decu, kako upijaju svaku reč kada pričam o oporavku, dostojanstvu, odmerenosti i disciplini Srba na Krfu u tako tragičnom trenutku. Čak mi i komšije kažu kako su lepo vaspitani, kako prolazeći kroz grad ostavljaju lepu sliku o našem narodu - govori kustos Srpske kuće.

To je samo ono što se vidi na prvi pogled. Mnogo važnije je, naglašava Saramandić, šta ta deca, koja su i naša budućnost, tu dožive na Krfu i Vidu. Tamo prolaze kroz tri faze.

- Prva faza je faza identifikacije, one sa srpski identitetom i sudbinom predaka, koja se događa upravo u Srpskoj kući. Svi mi smo manje-više potomci tih ljudi iz Albanske golgote. Najvažniji trenutak je onaj tišine - katarze na Vidu. I to je druga faza. Tu postaju svesni da njihovi problemi nisu veliku kao što izgledaju, što je posebno važno kod mladih u tom uzrastu, kada sazrevaju. Treća i isto vrlo važna faza jeste ona koja nastaje kada se vratimo sa Vida - zahvalnost. Kao što su se naši preci obračunavali sa neprijateljem u ratu, oni se sada obračunavaju sa svojim neprijateljima u mirnodopskim uslovima. Još je Arčibald Rajs neposredno po završetku Prvog svetskog rata pisao da se kod Srba često javlja pojedinačni interes, da nas je teško organizovati, a lako zavaditi. U toj fazi zahvalnosti naša deca, koja žive i u virtuelnim svetovima, gde se forsiraju prekomerna očekivanja od života, pojedinačni interesi i dopadljivost sebi i drugima, obračunavaju se sopstvenim narcističkim egom i taštinom - objašnjava Saramandić, pa dodaje:

- Srpska kuća i Vido su celina i najefikasniji ukoliko shvatimo, a to vidim na mnogo dece, da nisam ja najvažniji, već nešto što se zove mi, bližnji, država, nacija. Ta deca se uzdižu iznad. Ne daju da ih zavedu u tugu, u nekakvu priču o večitim neprijateljima i zaverama, već upravo pokazuju zahvalnost koja im uliva novu snagu i životnu energiju. To je jedini način da taj istorijski trenutak i žrtvu naših predaka ne obesmislimo.

Sa strancima je druga priča. Mnogi od njih za Srbe i Albansku golgotu nisu ni čuli.

- Stranci su iznenađeni, pitaju se kako nisu znali za ovaj ovako poseban istorijski trenutak. U istoriji su zabeležena tri slična poduhvata - preko Alpa je najpre prešao Hanibal sa svojom vojskom u 3. veku pre Hrista, pa Karlo Veliki 773. i naposletku Napoleon kao prvi konzul 1800. Sličnost sa Albanskom golgotom je po broju žrtava, a razlika je što je srpska vojska bila defanzivna, nasuprot sva tri pomenuta ofanzivna pohoda i posle kojih su se sva trojica vojskovođa popela na tron. Osim toga, sa srpskom vojskom preko planina povlačili su se u civili i dobar deo dece. I, naravno, o Albanskoj golgoti postoje brojne fotografije, a sva tri pomenuta prelaska su i u domenu legendi - kazuje Saramandić, pa će:

- Za sve ove godine stranci nisu ostavili nijedan maliciozan komentar. Svi su začuđeni kako je Albanska golgota nedovoljno poznata u svetskoj istoriji. Krf godišnje poseti oko 4,5 miliona turista, a bar sedam-osam hiljada stranaca dođe u Srpsku kuću. Ima dana kada je više stranaca nego Srba, kojih je godišnje oko 20.000, od čega su polovina đaci.

- Reči Jovana Dučića i Miloša Crnjanskog su mi vodilja, a to je da je u nacionalnoj istoriji najvrednije ono što je univerzalno i razumljivo svakom čoveku. I ta univerzalnost ovog istorijskog trenutka privlači sve više stranca u Srpsku kuću iako živimo u vremenu veštačke inteligencije.