"Svake večeri stezala sam njegov broj iz porodilišta i molila se da doživi jutro": Ogi se rodio sa svega 720 grama, njegovo stopalo bilo je veličine palca!
- Marija Gligorić iz Beograda rodila je sina Ognjena u 29. nedelji trudnoće, sa svega 720 grama, a odmah po rođenju prebačen je na Institut za neonatologiju.
- Tokom tri i po meseca borbe imao je sepsu, krvarenje u plućima i ciste na mozgu, ali je 28. novembra otišao kući sa 2.225 grama.
- Marija i danas svake večeri steže broj iz porodilišta i moli se da Ogi dočeka jutro, a ritual nastavlja i sada.
Rodio se u sedmom mesecu. Bio je majušan, kao flašica vode od litra, a celo stopalce bilo mu je jedva veličine mog palca. Kroz otvor na inkubatoru pružila sam ruku samo da ga dotaknem. Telo mi se nekontrolisano treslo, ali suzu nisam pustila. Čim sam ga pogledala, znala sam - ovo je borac, moj junak, živeće. Bio je moje malo čudo od svega 720 grama!
Ovako za Kurir Marija Gligorić (42), medicinska sestra iz Beograda, opisuje prvi susret sa sinom Ognjenom, koji je na svet došao 13. avgusta 2024. godine, u 29. nedelji trudnoće, taman toliki da staje na dlan.
U Srbiji se godišnje prevremeno rodi oko 4.000 beba, a u čast tih malih heroja, 15. novembar se obeležava kao Svetski dan prevremeno rođene dece.
Marija je dugo želela dete, a druga vantelesna oplodnja donela je najlepše vesti. Trudnoća je isprva tekla uredno, ali na pregledu u šestom mesecu lekari su uočili da Ognjen u rastu zaostaje oko tri nedelje. Posteljica se formirala nepravilno, pa nije stizalo dovoljno hrane i kiseonika.
Naredne četiri nedelje Marija je provela u bolnici, nadajući se da će trudnoća potrajati što duže. Ipak, 13. avgusta, malo pred ponoć, lekari je obaveštavaju da mora na hitan carski rez.
- "Je l' sve u redu sa bebom?", prvo je što sam pitala. Ćutali su. U tom trenutku anestezija me je ponovo savladala. Zaspala sam uverena u najgore - da moja beba nije preživela. A onda me je u četiri ujutru doktorka probudila i rekla: "Dobili ste sina" - priseća se Marija, kojoj je i danas teško da opiše sve emocije koje su je tada preplavile - od ushićenja i nade do straha.
Već sutradan, Ognjena su u "Narodnom frontu" pripremili za hitan transport na Institut za neonatologiju. Marija nije mogla da dozvoli da ode pre nego što ga vidi.
- Sestre su mi govorile: "Polako, još ste pod kateterom." A ja sam im rekla: "Vadite sve to iz mene, dižite me na noge, moram do deteta!" U kolicima su me odgurali do boksa. Taj trenutak nikad neću zaboraviti. Inkubator je izgledao toliko veliki u poređenju s njegovim majušnim telom - priča Marija.
Iako prestravljena, osećala je da će sve biti dobro.
- Doktorka mi je rekla: "On je toliko jak, toliko je plakao da je probudio ceo boks." Bio je manji od vekne hleba, a u tom majušnom telu krila se snaga lava. Dodirivala sam ga, mazila mu ručice i nožice, samo da ga što više osetim, jer sam znala da će ga odneti - veli ona.
Izaći iz porodilišta praznih ruku, najteža je noćna mora svakog roditelja, ali Marija nije dozvolila da je očaj slomi.
Sa suprugom je svakodnevno odlazila na Institut za neonatologiju, a posle nepune tri nedelje lekari su joj prvi put dozvolili da uzme sina u naručje i privije ga uz sebe:
- Spustili su mi ga na grudi, onako sićušnog, sa svim onim cevčicama i prikačenim respiratorom. Istog trena se umirio. Dvadeset minuta se nisam pomerila, disala sam plitko da ga slučajno ne probudim, plašeći se da ga ne polomim koliko je bio sitan. A on je samo mljackao i spavao na mom srcu. Znala sam da me je osetio i prepoznao.
Ipak, borba za Ogijev život trajala je mesecima i ličila na nemilosrdni ringišpil. Mirnije faze smenjivale su se s komplikacijama -sepsom, krvarenjem u plućima i cistama na mozgu. Dva puta je morao da bude priključen na respirator.
Marija je dolazila svakodnevno. Kod kuće je učila pesmice koje će mu recitovati kad se vide, a Ognjen je kasnije posebno zavoleo da mu peva "Pesmu o ljubavi" od Bebi Dol.
Jedna medicinska sestra dala joj je savet koji je, kaže, zauvek zapamtila.
- Rekla mi je: "Kad uđeš kod njega, samo osmeh i pozitivna energija. A kad izađeš, isplači ceo Dunav ako treba." Tako sam i radila. Oni osećaju svaki vaš strah. Trudila sam se da pred njim budem nasmejana, da mu pevam i pričam, a sve ono teško ostavljala sam za trenutke kad izađem iz bolnice.
Posle tri i po meseca neizvesnosti, straha i nadljudskih napora lekara, stigla je vest koju su toliko čekali. Ognjen je 28. novembra imao 2.225 grama i mogao je da ide kući.
"Hvala ti što si me učinio boljim doktorom"
Lekari i sestre na Institutu za neonatologiju tri i po meseca bdili su nad Ognjenom, a na dan kad je konačno krenuo kući, usledio je trenutak koji Marija nikada neće zaboraviti.
Doktorka koja je vodila malog borca sačekala je roditelje s nesvakidašnjim poklonom - dve pelene, manje od dlana, i dirljiva poruka ostavljena za dane kada Ogi poraste:
- Borio si se i pobedio si. Pobedio si za život. Zapamti to i nikad nemoj da odustaneš. Uz maminu nežnost i tatin zaštitni oklop... pa to će biti sve u redu. P. S. Hvala ti što si me učinio boljim doktorom.
Danas Ogi ima dve godine. Iza njega su brojne kontrole, terapije i intervencija zbog retinopatije, kojom je sprečeno da izgubi vid.
Prošao je i kroz fizikalne terapije, a njegova majka s ponosom govori o svakom novom koraku koji je napravio:
- Roditeljima koji sad stoje ispred inkubatora mogu samo jedno da poručim - imajte veru. Veru u Boga, u lekare i u tu decu. Možda izgledaju bespomoćno, ali oni su rođeni kao ratnici - poručuje ova hrabra žena.
