Ova bolest u prevodu znači "sifon", urin je privlačio muve i pokazivao je, a njen aparat u "Zvezdanim stazama" vraća ljude na Zemlju! Ovo je priča o...

- Ova postavka govori o ljudima i ljudskosti. Jer ko dođe i na ovim artefaktima gleda godine, čita nešto shvatiće da je činjenica da se ljudi već tri i po hiljade godina bore sa ovom bolešću koja je do pre veka i pronalaska jednog od najvećih dostignuća medicine - insulina, bila smrtonosna. Ali insulin nije lek, insulin je samo sredstvo koje nam omogućava da imamo normalan život i da živimo sa dijabetesom - ovim rečima dočekaće nas Damjan Dimnjanović, autor izložbe "Dijabetes - fragmenti istorije" u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu.

- Danas te ljude zovemo pacijentima, ali u biti to su ljudi - počeće priču Damnjanović u danu koji je počeo suncem iza koga je došla dosadna i teška kiša.

Ali to nije sprečilo brojne porodice da sa mališanima dođu u Muzej nauke i tehnike. Zadovoljstvo je gledati toliko dečice koja trčkaraju oko nekadašnjih šporeta na drva i svakojakih mašina iz vremena njihovih prabaka i pradeka, a posred ogromnog izložbenog prostora zastanu i kraj panoa i vitrina sa pričom o dijabetesu.

Već je dve decenije od kada su Ujedinjene nacije proglasile 14. novembar kao Svetski dan borbe protiv dijabetesa. U čast dana na koji je rođen Frederik Banting, čovek koji je sa saradnicima učinio revolucionarnu stvar - izolovao insulin. Za to je dobio i Nobelovu nagradu. U Srbiji, prema najnovijim podacima "Batuta", oko 660.000 osoba ima šećernu bolest, a trećina njih to ni ne zna!

A upravo na ovoj izložbi da se videti da još egipatski papirus iz 1552. godine pre novi ere svedoči o prvom pomenu bolest koja bi mogla odgovarati dijabetesu. Glavni simptom je preterano mokrenje, a terapija je četvorodnevna kura mešavinom zemlje, vode, kostiju i olova. U to vreme otprilike medicina u Indiji opisuje istu bolest čiji urin privlači muve i insekte, dok će Demetrios iz Apameje, helenistički lekar u drugom veku pre Hrista prvi upotrebiti reč dijabetes da označi upravo pojačanog lučenja urina. U prevodu sa grčkog dijabetes označava "prolaženje kroz" iliti "sifon". Zanimljivi panoi provešće posetioca kroz napore ljudi u vekovima i vekovima koji slede, a koji su doveli do revolucionarnog insulina i te 1922, kada će ga u Torontu prvi primiti četrnaestogodišnji Leonard Tompson. Sve što se događa od tada je zapravo usavršavanje njegove upotrebe. Do dana današnjeg. Pa će nas Damnjanović provesti i pored vitrina u kojima možemo saznati da su prve insulinske pumpe pre pola veka bile veličine ranca, a da danas stanu u džep, gde je i sam naš domaćin drži i vadi da pokaže.

Pokazuje nam prve aparate za merenje šećera - glukometre, koji su bili glomazni i teški i koristili se samo u domovima zdravlja i u bolnicama:

- Čuven je "Amesov" glukometar, jer se pojavljuje u "Zvezdanim stazama" kao ono što treba da ih vrati na planetu Zemlju - smeje se kraj vitrine gde imamo i "sprave" sa trakama za kasetofon:

- To je uputstvo za korišćenje. Zaboravili smo kad su trake bile u korišćenju, pa smo učili strane jezike slušajući ih.

A tu su i senzori za merenje nivoa šećera, koji su danas toliko mali kao flaster koji zalepiš na telo, a ispod minijaturna kanila kupi podatke iz organizma i sve šalje na pametni telefon.

A nije sve bilo tako lako. I sam pamti metalne špriceve, kakvi se i ovde daju videti, koje su iskuvavali da bi ih sterilno koristili za insulin.

- Imate ovde i jedan od prvih priručnika u Srbiji, prve knjige o dijabetesu sa prvom dijetom koja je je napravljena negde krajem 19. veka. Svodilo se sve na gladovanje. Onda su se pojavljivale neke druge dijete koje su pričale: "Treba da se jede četiri kila putera i pola kile kukuruznog brašna dnevno" i takvi nonsensi - govori Damnjanović.

Evo je i injekcija glukagona, koja život spasava kad šećer nisko padne.

- Mnogo dobra stvar, a uputstvo je jednostavno, lako svako može da ga da. I važno - jedan izlazak hitne pomoći košta 300 evra sve građane države, a ovo košta manje od 2. 000 dinara - reći će.

Posebno potresan je odeljak posvećen Steli Prgomelji, koja je minulog proleća preminula u 56. godini života. Koja nas kao šestogodišnja devojčica gleda sa fotografije iz bolnice načinjene te 1976, kada joj je otkriven dijabetes. Majka i lekar su tu, a ova devojčica, kojoj tada nisu davali više od pet godina života, uradiće ono što niko neće na našim prostorima - biće prva pacijentkinja koja će napisati knjigu o korišćenju insulinske pumpe i obučavati nove saborce u borbi sa "tihim ubicom". A do pumpe bilo je merenja šećera na starom aparatu i dnevnika i drugih papira koji govore o jednom životu, ali i o jednoj epohi i borbi do poslednjeg daha. 

Pod nalogom u čijem nazivu ima dolcevita pomagala je mnogima, a sada je Plavi krug ustanovio godišnju nagradu Stela la dolcevita za one koje je najviše doprinose širenju prava i borbi za osobe sa dijabetesom. Prva laureatkinja je Bojana Marković, predsednica Plavog kruga.

- Stela je bila i prvi edukator edukatora za IDF (International Diabetes Federation) na Balkanu. I svi edukatori Plavog kruga i drugih udruženja prošli su njenu obuku. Ona nije bila samo saborac, nego i zaista alma mater svih ljudi koji se bave edukacijom, a koji nisu lekari. Pola sale je juče ovde plakalo kad sam pustio prigodne snimke sa Stelom. Svima nam nedostaje, jer je bila borac koji nam je davao snagu - oči mu zasuziše dok ne prestaje da priča:

- Kad shvatite da vam je teško i loše, mnogo je važno da razumete da je nekome mnogo teže. I samo treba da budete hrabri i da se uhvatite u koštac. I upravo ova izložba je o tim malim, hrabrim ljudima, diskretnim herojima, o roditeljima koji su imali neprospavane noći i bdeli nad decom. Ovo su sve ljudi, naučnici i još hiljade njih, koji su dali svoje živote i znanje da ljudima s dijabetesom produže život i da im bude bolje. I želim da verujem da će za 10, 15 godina lek biti pronađen, da će ovo zaista postati samo fragment istorije.

Pa će se setiti i bockanja.

- Sednemo u restoran, dajem sebi insulin u stomak, a neko uvek kaže: "Vidi narkomana". Zato sam tražio da se svi bodemo javno, a ne u kupatilu kako su ljude učili u bolnicama. Kvadratni centimetar umivaonika ima 100.000 puta više bakterija nego kvadratni centimetar stola u restoranu. Rekao sam: "Jeste li normalni?! Ugrožavamo svoj život zato što neko neće da nas vide". I za godinu dana više to niko nije pričao. To je moć ribica kad se ujedine, kad počnu da pričaju istu priču. To je ta lepota. I slavimo život - ispraća nas Damnjanović, koji će sutra u 12, pa u 14 sati imati autorska vođenja kroz izložbu, a ulaz u muzej biće besplatan. Izložba je tu do 18. novembra.