MAĐARSKA REVOLUCIJA! U pobuni protiv Sovjeta pre 70 godina FNRJ je imala posebnu ulogu, i to ne baš slavnu: Premijer Nađ se sklonio u jugoslovensku ambasadu...

Sve do sredine osamdesetih godina prošlog veka postojala je realna opasnost od upada jedinica Sovjetskog Saveza u Jugoslaviju. Preko Mađarske, Rumunije i Bugarske, SFRJ se graničio s Varšavskim paktom, a Moskva je bila laka na slanje tenkovskih divizija u zemlje koje joj se nisu dopadale i na koje je polagala neko pravo. Jugoslavija je 1948. odbacila sovjetsko pokroviteljstvo, ali je SSSR prema njoj, kao prema socijalističkoj zemlji, zadržao poseban odnos.

Posle Drugog svetskog rata Mađarska se našla u sferi uticaja SSSR. Nezadovoljstvo zbog lošeg životnog standarda, svemoćne i sveprisutne policije, nametanja komunističke ideologije i gušenja osnovnih građanskih sloboda došlo je do izražaja 23. oktobra 1956. godine. Tada su se demonstracije podrške pobuni građana u Poljskoj, koji su se nalazili u sličnom položaju, pretvorile u oružanu pobunu. Na delegaciju koja je pokušala da prodre u radio-stanicu u Budimpešti da bi pročitala svoje zahteve, policija je otvorila vatru. Stradale su desetine demonstranata... Tadašnje državno rukovodstvo u Budimpešti pozvalo je Sovjetski Savez da pošalje vojsku i uguši pobunu koju su nazvali „fašističkom i kontrarevolucionarnom“. Sovjeti su došli i otišli, ali je dotadašnje rukovodstvo moralo da odstupi. Na mesto premijera je došao Imre Nađ, sklon reformama, a na čelo vladajuće partije u Mađarskoj Janoš Kadar. Nađ je imao dugogodišnje iskustvo u komunističkoj partiji u Sovjetskom Savezu, a ima ozbiljnih indicija da je bio u jedinici koja je ubila poslednjeg ruskog cara Nikolaja i njegovu porodicu... 

Nova intervencija

Vlada Imrea Nađa ukinula je jednopartijski sistem i raspustila tajnu policiju. Ustanak se proširio celom zemljo, i u njemu su ulogu uzele i desne, nacionalističke snage, javljale su se i antisemitske parole, a učestalo je i prebijanje i ubijanje pripadnika policije i ranijih funkcionera. Moskva je donela odluku da opet interveniše i uguši pobunu - ovog puta brutalno - kako druge zemlje Istočnog bloka ne bi sledile mađarski primer. Kad su 1. novembra sovjetske tenkovske divizije opet prešle mađarsku granicu, Imre Nađ je saopštio da Mađarska istupa iz Varšavskog pakta i proglasio vojnu neutralnost. Bilo je kasno. Oko 150.000 vojnika i hiljade tenkova opkolilo je Budimpeštu i sve strateške tačke u zemlji. Za nekoliko dana ustanak je ugušen. A da bi formalno sve bilo u skladu s međunarodnim pravom, Sovjeti su Janoša Kadara avionom prebacili u Moskvu i tamo ga ubedili da pošalje formalni zahtev SSSR da, u skladu s Poveljom Varšavskog pakta, pošalje svoje jedinice. On je vladao još trideset godina posle toga.

Ćosić i Kadar

Imre Nađ se sklonio u jugoslovensku ambasadu i zatražio azil. U Budimpešti se tada nalazila velika kolonija Jugoslovena. Na prvi glas o pobuni uputili su se novinari Đuka Julius, Ivan Ivanji i još neki, a u glavnom gradu zatekao se kao učesnik nekakvog susreta urednika književnih časopisa i tridesetpetogodišnji Dobrica Ćosić. Stigao je vozom na dan izbijanja pobune 23. oktobra i ostao u Budimpešti narednih osam dana, krstareći ulicama u pratnji prevodioca. Sve informacije dostavljao je ambasadi, koja ih je prosleđivala ministru inostranih poslova Koči Popoviću i drugom čoveku u zemlji Aleksandru Rankoviću, a po povratku u Beograd izdao je i tanku knjigu o svojim danima u ustanku. Reč je bila o zanimljivom štivu, iako se pisac svih dana revolucije žalio da ga žuljaju cipele kojima se ponovio pre puta. 

U jeku pobune, 29. oktobra, Ćosić je razgovarao s Janošem Kadarom. Prvi čovek mađarske partije je tražio da im Jugoslavija pošalje jednu diviziju svoje vojske. Dobrica Ćosić predložio mu je da odmah sednu u auto i upute se kod Tita, ali je Kadar odbio da napusti zemlju...

Linčovanje ljudi

Ivan Ivanji, potonji Titov prevodilac i pisac, tada novinar omladinskog lista, imao je drugačije iskustvo. Katarina M. Kovačević, koja je razgovarala s jednim brojem aktera ovih događaja, u svojoj doktorskoj disretaciji „Jugoslovensko-mađarski odnosi 1953-1956“ odbranjenoj 2018. godine, piše:

- Svakako je najdublji šok izazvalo masakriranje članova Gradskog komiteta Partije mađarskih trudbenika, 30. oktobra, koje se odvijalo pred njegovim (Ivanjijevim - prim. M. P.) očima. S trga na kome je razuzdana gomila linčovala ljude zatečene u zgradi komiteta, otišao je pravo u jugoslovensku ambasadu, gde je zatekao Dobricu Ćosića i još nekolicinu Jugoslovena koji su oduševljeno pričali o revolucionarnom žaru na ulicama Budimpešte, što je pojačalo njegovu mučninu.“

Legenda kaže da je zgradu, u kojoj je pre Drugog svetskog rata u Budimpešti bila ambasada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Jovanu Dučiću poklonila jedna njegova ljubavnica, bogata grofica. U vreme rata, u njoj je bilo poslanstvo Pavelićeve NDH, a potom je pripala Jugoslaviji. U oktobru i novembru 1956. u nju se sklonilo četrdesetak Mađara. Imre Nađ i čuveni filozof Đerđ Lukač spavali su u ambasadorovoj sobi, a ostali na podu po kancelarijama. Naš vojni ataše je, koristeći svoje veze, dovezao pun auto krompira i ostalih namirnica, dar poljskih diplomata.

Opsada ambasade

Ambasada je bila pod stalnim nadzorom sovjetske vojske i civilne policije. Na početku druge sovjetske intervencije, 4. novembra, u neposrednoj blizini jugoslovenskog poslanstva eksplodirala je tenkovska granata, od čega su popucala prozorska stakla. Narednog dana, nešto posle tri po podne, s tenka koji je prolazio ulicom u kojoj je ambasada ispaljena su u njene prozore dva mitraljeska rafala. Tridesetogodišnji ataše za medije Milenko Milovanov pogođen je u glavu i odmah je preminuo. Koča Popović pozvao je ambasadora SSSR u Beogradu i uložio energičan protest. Dobio je odgovor iz Moskve da je reč o slučajnom incidentu.

Sovjeti su tražili od Imrea Nađa da se preda, istovremeno vršeći pritisak na Jugoslaviju da mu uskrati azil. Nuđeno mu je prebacivanje u Rumuniju, što je on odbio. S razlogom, jer je znao da će tamo biti likvidiran. Moskva je igrala na kartu vremena - duži boravak mađarskog premijera i njegovih saradnika u opkoljenoj zgradi ambasade bio je neodrživ. Uz to, SFRJ nije mogao beskrajno dugo da se odupire željama SSSR. Nakon skoro tri sedmice pregovora, koje je s naše strane vodio pomoćnik ministra inostranih poslova Dobrivoje Vidić - zbog toga je doputovao u glavni grad Mađarske - postignut je sporazum da nove vlasti u Budimpešti daju pisane garancije za sigurnost onih koji su od naše ambasade dobili azil. 

Pismo za Kardelja

Janoš Kadar uručio je Vidiću pismo za Edvarda Kardelja, vodećeg jugoslovenskog ideologa i potpredsednika vlade (predsednik je bio Tito), sa izričitom tvrdnjom da „mađarska vlada... prema Nađu i članovima njegove grupe ne želi primeniti kaznu zbog njihovih prošlih dela... oni će sami napustiti jugoslovensku ambasadu i slobodno će otići svojim kućama“. Posle toga, 22. novembra, Nađ i drugovi napustili su zgradu ambasade i ušli u autobus - koji ih je odvezao u Rumuniju, gde je na tajnom suđenju za kontrarevoluciju, zajedno sa još tri generala, Nađ osuđen na smrt i 16. juna 1958. pogubljen. Otvoreno je pitanje koliko su jugoslovenske vlasti zaista verovale u Kadarove garancije...

Nakon odlaska, u ambasadi je ostao Nađov kofer. U Jugoslaviju ga je doneo sa sobom otpravnik poslova Osman Đikić, koji je službovao od Budimpešte do Alžira preko Helsinkija, Pariza i Sarajeva. Preživeo je rat i opsadu Sarajeva, a 2012. godine diplomatama iz ambasade Mađarske u Sarajevu vratio je Nađov kofer, koji je potom izložen u muzeju ovog političara.

Momčilo Petrović