Aleksandar Braco Stevanović, 41-godišnjak iz naselja Rijeka u Mrkonjić Gradu, više od dve decenije se bori sa najtežim oblikom multiple skleroze, bolesti koja ga je prvo bacila u invalidska kolica, a potom i prikovala za krevet.
Stevanović je uoči poslednjeg rata završio Srednju vojnu školu u Beogradu i postao polaznik Vojne akademije, da bi 1992.godine, kada se razboleo, ostvario pravo na mirnodopsku vojnu invalidninu i koristio je do 2008.godine. Iako je Stevanović potpuno nepokretan i zavisan od tuđe nege i pomoći, revizijom Ministarstva rada i boračko-invalidske zaštite RS invalidnina mu je ukinuta.
Njegovi roditelji pet godina vode pravnu bitku za vraćanje invalidnine, pet presuda Okružnog suda u Banjaluci i jedna presuda Vrhovnog suda Republike Srpske su donesene u njihovu korist, ali invalidninu ne mogu da dobiju, jer ministarstvo nema nameru da postupi po sudskim odlukama.
Nije se Aleksandar Braco Stevanović, iz Mrkonjić Grada,1992.godine, spremao za bolest. Tada 20-godišnji mladić se spremao za Vojnu akademiju, a bolest je došla iznenada. Najteži oblik multiple skleroze, dijagnostikovan na VMA, polako ga je lomio i od njega napravio trajnog invalida. Godine 1996. je Rešenjem Odeljenja za boračko-invalidsku zaštitu opštine Mrkonjić Grad ostvario pravo na mirnodopsku vojnu invalidnidu. Kako se bolest pogoršavala, povećavala se i kategorija invalidnosti, kao i visina invalidnine. Od početnih 120 maraka do 1.200 maraka.
Nakon postupka revizije prvostepenog rešenja, Ministarstvo rada i boračko-invalidske zaštite je 2008.godine Braci ukinulo kompletnu invalidninu i pored činjenice da je već tada bio gotovo nepokretan. Na sugestiju ministarstva da se mogu žaliti Okružnom sudu u Banjaluci, Bracini roditelji su to i učinili. I kao da će Republika Srpska doživeti ekonomski procvat od Bracine invalidnine, Ministarstvo rada i boračko-invalidske zaštite je rešilo da „tera pravdu“ baš na njegovom slučaju i da od primanja nepokretnog mladog čoveka napuni budžet koji su godinama praznili razni simulanti, banditi i secikese.
Pet puta je banjalučki Okružni sud donosio presudu u korist Stevanovića i vraćalo predmet na ponovno rešavanje i pet puta je ministarstvo iznova pokretalo postupak revizije. Na kraju je spor završio na Vrhovnom sudu Republike Srpske, koji je 2011. takođe presudio u korist Stevanovića. Ni presuda Vrhovnog suda RS nije bila obavezujuća za ministarstvo, koje je izmrcvarene Stevanoviće ponovo pozvalo na reviziju u aprilu ove godine i Vrhovnom sudu podnelo zahtev za vanredno preispitavanje predmeta.
Vrhovni sud još nije odlučio po tom zahtevu, ali je u međuvremenu, krajem septembra ove godine, Ustavni sud Republike Srpske proglasio neustavnim određene odredbe Pravilnika o utvrđivanju procenta vojnog invaliditeta, koje takođe idu u prilog Stevanovića. Braci i njegovim roditeljima je ostalo da se zadovolje „nacionalnom sramotom“, u vidu socijalne naknade za tuđu njegu i pomoć, od 41 marke, koja je u međuvremenu povećana na 160 maraka, ali ta sredstva bivaju presumerena u jedan lokalni dom za njegu starih i iznemoglih, gde Braco sada boravi i dobija stručnu njegu.
Odgovor Petra Đokića i njegovih pomoćnika, zamenika, savjetnika je da Stevanović nije ostvarivao prava iz sistema boračke zaštite i da ministarstvo može pomoći-jednokratno. Ko je Braci mogao pomoći-pomogao je. Ko još želi da mu pomogne – zna kako to može učiniti, jer multiplaskleroza je skupa bolest. Iako to nije želio, zbog 20-godišnje borbe i nezamislive patnje kroz koju je prošao, Braco Stevanović je za svoju porodicu, prijatelje i grad u kojem je proveo mladost već postao heroj.
To neće promeniti ni stotinu promašenih revizija, ni hiljadu bezdušnih rešenja, ni sva birokratska iživljavanja sistema koji je potpuno izgubio ljudske obrise i koji u običnom čoveku više ne izaziva ništa drugo do beskrajnog prezira i gađenja.
