"Izvlačila sam bebe i njihove majke iz vode dok su muškarci oko mene prolazili u čamcima. Voda mi je bila do vrata, ali sam znala da moram da ih spasim. I uspela sam“, počinje priču Časlavka Stokić iz Obrenovca, koja je u poplavama izgubila sve dok je istovremeno pomagala drugima.
Iako se organizacija i broj ljudi razlikuju od jednog do drugog skloništa, atmosfera je svuda ista. Ljudi sede u tišini, pomireni sa sudbinom, dok se svi volonteri trude da ih odobrovolje i animiraju decu.
Tako je bilo i u sabirnom centru u prostorijama FMP, gde su ljudi hitno zbrinjavani, a zatim autobusima prevoženi dalje. Na dva dušeka u košarkaškoj sali privremeno su se smestile Časlavka Stokić i njena ćerka Andrijana Jovanović sa dvoje dece od tri i jedne godine.
"Izgubila sam sve, nemamo više gde da se vratimo, ali najteže mi pada kada me sin pogleda i kaže: 'Mama, gde su moje igračke?'. Šta da mu kažem? Da nije bilo moje majke, ni nas ne bi bilo, jer se ona borila da nas spasi. Niko nas nije video niti čuo naše dozivanje“, priča Andrijana, dok njen sin pod budnim oko volonterke radoznalo trčkara između dušeka po sali.
Tihim glasom Andrijana priča da su, pošto je njihova kuća poplavljena, noć provele u stanu čoveka koga ni ne poznaju. Nisu imali osnovne životne namirnice. A kad je pomoć konačno stigla, Andrijana i njeni sinovi od po jednu i tri godine ušli su u čamac i otišli. Časlavka nije.
"Ostala sam, jer znam da moram da im pomognem. Imali smo čamac i njime smo išli i skupljali ljude. Svega je bilo. Spasila sam mnogo dece, beba i žena. Toliko je muškarca prošlo, koji ništa nisu uradili. Da li zbog straha od vode, šta li. A meni je voda bila do vrata i nisam se uplašila. Nisam imala kad“, priča Časlavka, koja, inače, već 20 godina vozi autobus na liniji 56 u Beogradu. Dok gleda svoju ćerku i unuke, hrabri Andrijanu: "Nema suza, sine, idemo dalje!”
Katica Isailović iz naselja Zvečka kod Obrenovca sa dve ćerke smeštena je u hali Pionir, dok je njen muž ostao da se pobrine za kuću kada vode ode.
"Tri dana nisam znala gde su moji. I sada mi se sestra javila. Kaže da su moji tetka i teča ostali u zgradi na sedmom spratu i da nema opasnosti za njih. Nadam se da je tako. Moj muž nije s nama, ostao je da sačuva u kući ono malo što je ostalo. Da sačuva... Ali šta?“, jedva izgovara Katica u nadi da će “već sutra moći da krenu nazad”.
U sali novog DIF-a su Slavica i Tamara Milićević, koje su se posle svega najviše razočarale ponašanjem najbližih komšija.
"Iako smo ceo život kupovale kod njega, na dan kada su počele poplave zatvorio je sve i izbacio nas iz prodavnice. Da nam je makar dao jedan hleb“, priča Tamara dok njena majka dodaje da je gore od svega bilo – čekanje.
"Celu noć niti spavaš, niti jedeš, niti piješ. Čekaš samo šta će da te snađe“, ističe Slavica.
O njima i ostalima koji su zbrinuti iz Obrenovca, Bariča, Mislođina i drugih krajeva, sve vrijeme brinu volonteri, psihijatri i lekari. I izgleda da to jako dobro rade, jer svi ovi ljudi, koliko god tužni i zabrinuti, iskreno su zahvalni za pomoć koja im je u Beogradu pružena.
(Blic)
