NOVI SAD - Bilo je ratno jutro 1999. godine. April prvi. Oleg Nasov krenuo je na posao. Nije stigao. Na Varadinskom mostu našao se u trenutku kad su se sručili NATO projektili. Imao je 29 godina.Danas na obali Dunava u Novom Sadu spomen-ploča seća na taj tragičan trenutak. I gubitak jednog mladog života. A u duši njegove majke Gospe rane su nezaceljene. Tuguje.- Svaka godina mi je sve teža. Išao je iz Petrovaradina u Rafineriju na radno dežurstvo. Bio je sam na Varadinskom mostu i nije imao sreće. Pogođen je ni kriv ni dužan - priča drhtavim glasom Gospa Nasov, 16 godina nakon sinovljeve pogibije.Sin nosi njegovo imeI dan-danas se seća kako se nadala da je Oleg živ, da je ranije prešao most... A onda su stigle strašne vesti.- Moj Oleg je nastradao. Tri meseca kasnije snajka je otišla da se porodi. Rodila je sina i nazvala ga po ocu. Kao da nam je bog vratio našeg Olega! Dok ga gledam, kao da gledam svog sina. Bakin ponos! - kroz suze govori Gospa.Unuk je dobio penziju i stipendiju, a živi s majkom kod druge bake. I redovno dolazi.Traže pomoć za ćerkuOlegovi otac i majka razočarani su u državu, koja se, kako Gospa kaže, nije pretrgla kad je reč o žrtvama agresije.- Jesu dali malom Olegu penziju, ali to je njegov tata zaslužio. Zašto mu ne pomognu drugačije nego mora da živi u bakinoj kući. Muž mi je star, ima neku malu penziju, ja je nemam, a imamo ćerku, koja je završila fakultet književnosti i nigde ne radi. Molili smo, ne znam koga sve nismo. Ali to su samo obećanja bila. Ne tražimo mi da ona bude profesor, samo da radi - kaže Gospa.Od čelnika Novog Sada pokušali smo da saznamo da li će izaći u susret porodici, ali nismo dobili odgovor.(S. S.)
