U Surdulici ni danas, nakon šesnaest godina, ne znaju zašto ih je NATO bombardovao i ubijao. Bili su daleko od svakog vojnog cilja.Tridesetoro mrtvih, među kojima troje dece, bilans je rata najmoćnijeg vojnog saveza u istoriji ljudske civilizacije protiv ove varošice na jugu Srbije.- Srazmerno broju stanovnika, Surdulica je imala najveće gubitke u državi. Na teritoriju opštine bačeno je preko 200, a na sam grad 12 bombi - kaže zamenik predsednika opštine Zoran Mitić.Brojke su precizne, ali šture. Ma koliko velike bile, one ne odslikavaju sav užas. Ne opisuju strah, blesak i zaglušujuću buku, krv, bol, tugu...- Naše rane nikad neće zaceliti. Mi svakako nećemo, nego narod da ne zaboravi - kaže Ivana Mitić (29).Strašna igra sudbineSedimo u novoj kući u Zmaj Jovinoj ulici. Da nismo na ulazu prošli pored crne mermerne ploče, ne bismo ni znali da smo na mestu gde je 27. aprila 1999. smrt našlo šestoro odraslih i troje dece, među njima i Ivanin brat Miomir, koji je tada imao sedamnaest godina.Njegova i Ivanina majka Milica Milovanović priča o tragičnom sticaju okolnosti:- Na mestu ove, kuću je imao moj otac Vojislav Milić. To je bila velika i čvrsta zgrada, a kad je počeo rat, i ukućani i komšije koristili su njen podrum kao sklonište. Tako je bilo i 27. aprila: sišli su moj otac Vojislav i majka Vesna, moj brat Aleksandar sa ženom Spomenkom, ćerkom Miljanom od petnaest i sinom Vladimirom od dvanaest godina. Tu su bila i trojica komšija. I bio je moj sin Miomir.Miomir je iz sela Alakince, gde je živeo, došao u Surdulicu, da se javi kao dobrovoljac u štab civilne zaštite. Tamo su mu rekli da trenutno nemaju zadatak za njega, nego da ide kući. I on je otišao kod dede i ujaka. Iz Alakinca je poveo i malog Vladimira.- Poveo ga da umru - uzdiše Milica.Kad je prvi nalet aviona minuo, Vojislav je izašao iz podruma da načupa travu za svinje. Vladimir je tražio da pođe s njim, ali mu je deda rekao da ostane u skloništu jer je tako sigurnije. Onda je pala bomba na kuću i ubila ih sve, sem Vojislava, koji je umro 2010. Nikada nije prežalio svoje, ni što unuka nije poveo sa sobom.Portparol NATO Džejmi Šej izjavio je da je ova kuća u Zmaj Jovinoj stradala jer je „jedna bomba promašila vojni cilj“! A kad je u noći između 30. i 31. maja bombardovan kompleks zgrada u kojem su bolnica, sanatorijum za tuberkulozne i starački dom, saopštio je da je „vojni cilj pogođen“!- U sanatorijumu su bile i izbeglice. Stradala je 21 osoba. Da bismo dokazali da ovde nije bilo vojske, pozvana je međunarodna komisija da pregleda mesto nesreće. Desetak dana tela nisu uklanjana dok oni nisu stigli. Bilo je užasno! - kaže Biljana Nikolić, tada dopisnik RTS, a sada direktor Turističke organizacije.Duša da zaboliNa obodu grada, na groblju u selu Masurica, sahranjene su sve žrtve. U kamen spomenika uklesana su imena. Prezime Malobabić - četiri puta. Majka (53), ćerka (20) i sinovi stari 19 i 16 godina. Malobabići, odnekud iz Hrvatske ili Bosne, ovde su su se smirili na kraju svog izbegličkog puta.Novinar Dragan Milošević Buca sporo korača oko zajedničkog groba i ćuti. A kad progovori, kao da nastavlja nikad ne prekinutu priču.- Ruke, noge, komadi mesa... Bili su svud okolo, visili s grana. Deset dana smo doktor Miroljub Stošić i ja letvama terali pse da ne razvlače delove tela dok smo čekali da ta komisija dođe - izgovori, pa opet utone u ćutanje.
Trifun muku muči„TOMAHAVK“ U DVORIŠTUNa pet metara od kuće Trifuna Mitića u selu Binovce pala je granata - i nije eksplodirala. Eno je tamo i danas.- Dolazili, gledali i obeležili mesto gde je pala - priča Trifun oslonjen na rep projektila koji čuva u šupi:- To su skinuli i dali mi. Kažu da je to..., kako ga vikav, onaj... Jebem li ga... „tomavak“.
