Jarilo je u mitologiji Starih Slovena Bog prolećne vegetacije i plodnosti, a ponekad je bio povezivan i sa ratom. Iako je reč o prethrišćanskom božanstvu, on se još uvek poštuje u nekim selima Banata i Srema i za njega se vezuju mnogobrojni običaji.
Jarilo je zamišljan kao izuzetno lep mladić, koji jaše na belom konju, u beloj odeći, okićen poljskim cvećem i sa svežnjem klasja u rukama.
Zbog toga su u različitim prolećnim obredima, devojke odevene u belo i ovenčane cvećem, jahale na belim konjima u njegovu čast.
Pravljene su i lutke od slame, koje su nazivane imenom ovog božanstva. Obožavanje ovog boga je preživelo u slovenskom narodnom verovanju mnogo vremena nakon pokrštavanja.
U Rusiji, Belorusiji i Srbiji su sve do 19. veka održavani narodni festivali po imenu Jarilo krajem proleća ili početkom leta, a još uvek ih ima u nekim selima Banata i Srema.
Čak i u mestima gde se čak i ime ovog starog božanstva zaboravilo, ostalo je mnogo običaja vezanih za njega. Na primer, stari u nekim delovima Srema veruju da danas nije dobar dan za započinjanje poslova, ali jeste za ono što se radi "iz sevapa" tj. dobre volje i ljubavi.
Slično, verovalo se da se danas treba kloniti vode jer iz nje vrebaju vodenjaci koji mogu lako da udave čoveka. Jarilo je zavetni dan u nekim vojvođanskim selima. Na taj dan se kite zastave vencima od mladog žita i idu litije. Svi ovi prolećni festivali su u osnovi slični: povorka meštana ide u šetnju kroz selo, a narod ih posipa žitom.
Nešto ili neko predstavlja Jarila, a pevaju se pesme koje aludiraju na povratak Jarila iz daleke zemlje tj. na povratak proleća koje najavljuje blagoslove, plodnost i bogatu žetvu u mesecima koji će doći.
(Dnevno.rs)
