BEOGRAD - Sali Jusuf (21), student Univerziteta u Kabulu, krenuo je pre mesec dana sa sestrom i braćom iz Avganistana da bi spasao živu glavu...
Sali je samo na putu do Beograda potrošio 5.000 evra. Ovih dana spavao je u parku kod beogradske autobuske stanice.
Evo kako je izgledao njegov dosadašnji put u, kako veruje, bolju budućnost:
12. 7. Krenuli smo peške iz Avganistana u Iran. Pešačili smo 20 dana i prešli 2.000 kilometara. Tada zaboravite da treba da jedete i da spavate. Noge same idu. Ljudi su padali od vrućine. Teško je kad krenete sa jednom torbom, a ceo život ostavite iza sebe. Ostavio sam roditelje u Kabulu. To mi je najteža odluka. Prijatelji koji su ostali javljaju mi da su dobro.
1. 8. Iz Irana smo ušli u Tursku i krenuli put Izmira. Vozili smo se sedam sati, bez pauze. Na desetine nas u skučenom kombiju. Stajao sam u jednom položaju jer nije bilo mesta da se pomerim.
3. 8. U Izmiru smo se ukrcali na brod koji je nekoliko dana plovio do Mitilinija, glavnog grada ostrva Lezbos. Nas 40 bilo je u brodiću od pet puta šest metara. Prevoz je koštao 1.500 evra po osobi. Bilo je nepodnošljivo, ali nije nam bilo druge. Otvoreno more, a mali brodić, kako da se čovek ne uplaši...
6. 8. Opet smo se ukrcali na brod i krenuli put Atine. Potom smo vozom otišli do granice sa Makedonijom. Peške smo prešli granicu skrivajući se od policije. Pucali su, ali samo da nas upozore. Niko nije povređen.
8. 8. Nakon prelaska granice ušli smo u autobus i vozili se do granice sa Srbijom. I tu granicu smo prešli peške. Hodali smo 20 kilometara, pa ušli u neki voz i krenuli ka Beogradu.
11. 8. Stigli smo u Beograd. Smestili smo se u park. Razočarani smo. Ceo život slušamo da je Evropa humana i da se ovde poštuju ljudska prava, ali to još nismo doživeli. Spavamo na zemlji. Na stanici nam naplaćuju dva evra za korišćenje toaleta. Očekivali smo više ljudskosti.
Moramo da požurimo ka Mađarskoj. Čuli smo da žica još nije postavljena celom dužinom. Naš cilj je Nemačka. Ne poznajemo nikoga tamo, ali se nadamo boljoj budućnosti.
(Blic)
