Trebalo je videti današnji prizor na autobuskoj stanici u centru Beograda. Park prepun azilanata odjednom je ostao prazan. Pljusak je odjednom ispraznio sve klupe u parku. Azilanti su u panici kupili rančeve, i sa uplakanom decom u rukama spas tražili na parkingu obližnjih hotela
Azilanti su užurbano napuštali park, klupe su već bile prazne. Deca su plakala u naručjima majki, a njihovi očevi su se trudili da nađu sklonište pre velikog pljuska. Jedan otac panično prebacuje ćerkicu iz ruke u ruku, skriva joj glavu laktovima, očajan što ne može da je sakrije od gneva koji dolazi sa neba. Kakva slika, živote!
– Nemamo gde, bićemo na parkingu, ne znamo gde ima jeftin hotel, para nemamo – sa osmehom nam priča jedan mlađi momak, srećan što je pobegao od pljuska, dok ostatak njegove porodice leži na zemlji, umotan u ćebe.
Kiša umesto da prestaje, počinje sve jače, drvo više nije nikakav zaklon, i oni polako istrčavaju sa decom u naručiju, do parkinga preko puta dolaznog perona na stanici, a tamo ih ima na stotine.
Raširena ćebad na betonu, hrana, ostaci odeće, kao u bunkeru. Dobro su se snašli. S obzirom da hostel ne može da se iznajmi za manje od 20 evra, ovo je odličan zaklon od vremenskih nepogoda. Čak i ne prokišnjava.
Rančevi i torbe zakačeni su na krov parkinga i po šipkama, iako slabo govore engleski, njihovi osmesi govore da su srećni što su na suvom.
– Mi smo ovde, neki su otišli preko ulice, tražeći bolje sklonište. Ovde se krijemo, jer kiša pada gotovo svaki dan, imamo ćebad, pa nam nije hladno, a i navikli smo već – priča jedan od azilanata, dok nas njegova žena sa detetom u ruci sramežljivo gleda, ne dozvoljavajući da je uslikamo.
Nisu uplašeni, kako kažu, pljusak će proći, i oni će opet moći napolje. Žamor i galama dece i starijih ne napuštaju ovaj skučen parking.
