PRIZREN - Susreli su se usamljena devojčica i princ. Ali ni nalik pričama iz bajki. Princ nije ni pomazio po kosi ni poljubio u obraz devojčicu.Desetogodišnja Milica Ðorđević, jedino srpsko dete u Prizrenu, uručila je prekjuče cveće dobrodošlice princu Čarlsu u Sabornom hramu Svetog Ðorđa. Ona za Kurir otkriva da je bila veoma uzbuđena kad je čula da će pravom princu predati cveće, ali i da je više očekivala od tog susreta.- Lepo sam se obukla, stavila sam šnalice, brojanice, rekla mu „welcome“, on mi se srdačno zahvalio, uzeo cveće... I to je bilo sve. Nije me pomazio ni poljubio... A i kako bi kad je u rukama držao cveće - kaže Milica.Ne idu s KosmetaUz smeh nam je opisala kako se njen komšija i zaštitnik Adam Mujović, koga zove deda, naklonio princu Čarlsu, a zatim mu je princ na isti način uzvratio. A onda povratak u turobnu svakodnevicu. Veli da se u njenom životu ništa nije promenilo. I dalje je usamljena, vreme provodi s majkom, dedom Adamom i učiteljem, a s decom se najviše igra u Prizrenskoj bogosloviji.- Trebalo je da dođe još jedna srpska porodica, očekivala sam drugaricu, ali njeni roditelji nisu mogli da reše nešto oko smeštaja. Nije važno, biće drugara kad dođu za praznike - objašnjava Milica, u čijem se glasu osećaju zrelost i strpljenje, teško spojivi s desetogodišnjom devojčicom.
Njena majka Evica kaže da nije čula da li je princ od Velsa komentarisao činjenicu da je Milica jedino srpske dete u tom gradu, ali je dodala da su malobrojni Srbi u Prizenu bili prilično ravnodušni na prinčevu posetu:- Pitala sam jednu poznanicu da li će da ide da dočeka princa Čarlsa, a ona mi odgovorila da ne može, da mora da okopava baštu.Ona više brine kako će njena ćerka u peti razred. Sada s Milicom radi učitelj u jednoj kućici u okolini crkve, ali problem će biti nastava s više nastavnika.- Pisali smo Ministarstvu prosvete, bio je i Vulin za Vaskrs prošle godine, rekli su da će nešto uraditi. Nadam se da hoće. Inače, mi smo se navikli, iako nas Albanci i dalje provociraju, posebno komšije iznad. Sad će lepo vreme, pa ćemo malo i u park, makar su deca neiskvarena.I još jednom je poručila da joj ne pada na pamet da se seli iz Prizrena. Za njenu ćerku Milicu bajka je kratko trajala, vratila se u stvarnost koju ne možemo da pojmimo. Ostaće ko zna koliko još dugo jedino srpsko dete u Prizrenu.Nadamo se pomoćiNeizvesno je kad i gde krenuti u peti razred, a kao i svaka devojčica, nada se da će sresti svog pravog pravcatog princa s kojim će moći da se igra van svog stana... Kad se javila na telefon, prvo je izgovorila: „Pomaže Bog“. Bog joj pomogao. A valjda će i neko od političara srpskih.
