Ovaj humani gest, veoma je važan za održavanje praktične nastave, za sve studente koji uče medicinu. Od početka godine, bilo je šest zaveštanja.
"Obično je negde između desetak i dvadeset tela. Sve zavisi od godine do godine, to su ljudi koji doniraju u perspektivi, ne realizuju se sve doancije ali otprilike to je to od desetak do dvadeset tela godišnje. Prvo ima starijih ljudi, davalaca koji nemaju porodicu, koji nemaju nikoga i prosto iz zahvalnosti i neke želje da pomognu.
"Stariji ljudi su, uglavnom, najveći donori koji na taj način porodici žele da olakšaju sahranu, prosto da zaobiđu taj deo troškova jer to mi pokrivamo", kaže Branislav Filipović sa Medicinskog fakulteta u Beogradu.
Ukoliko je neko mlađi od 55 godina i želi da zavešta svoje telo obavlja se poseban psihološki razgovor jer retko ko od mlađih ljudi na taj način razmišlja o smrti. Postoje i slučajevi kada fakultet mora da odbije telo.
"Postoji mogućnost da odbijemo telo, pre svega kada je raširena maligna bolest to je jedno, i ukolko je bolest jedna od težih infektivnih bolesti, kao sto su sida, heptitis A, B, u svakom slučaju krvno prenosive bolesti", dodaje Filipović.
Sadašnji studenti, a budući lekari, smatraju da nijedan atlas ne može da zameni znanje koje stiču kroz praktičan rad.Običaj zaveštanja posmrtnih ostataka Institutu za anatomiju star je koliko i sama ustanova, koja je osnovana kada i Medicinski fakultet, 1920. godine. Fakultet nema pretenzije na imovinu zaveštaoca, telo koje je donirano stoji šest meseci, pa se koristi dve godine i nakon toga telo se sahranjuje. Jedini mogući zakonski način da zaveštalac ispuni svoju želju je putem testamenta, odnosno potpisane i u sudu overene izjave o zaveštanju tela. Kao i sa bilo kojom imovinom, svaki čovek ima pravo da nakon smrti sa svojim telom uradi ono što želi.
(B92)
