6. Slatki život i ostale bajkeČokolada s pirinčem, bez obzira na suprotstavljenost ekavice i ijekavice, svuda u SFRJ zvala se „čokolada s rižom“ i taj će naziv ostati u Srbiji do dana današnjegKad je reč o slatkišima, komunisti su došli na gotovo: Franja Vaja, Mađar iz Vršca, predao im je 1945. godine svoju fabriku čokolade „Roda“ i, zajedno s njom, recept za krem bananice, koje su 1938. tu prvi put napravljene.Rogobatna imenaNove vlasti fabrici su dali ime „Nada Štark“, po bombondžijskoj radnici iz Osijeka koju su ustaše ubile u logoru 1945. Sredinom šezdesetih fabrika je zbog proizvodnje keksa spojena s pekarom „Soko“, pa tako stvoreni kombinat dobija rogobatni naziv „Soko Nada Štark“, da bi se u kapitalizmu oslobodio suvišnih značenja i postao „Štark“.Slično je bilo i s predratnim „Unionom“ u Zagrebu, koji je posle rata prekršten u „Josip Kraš“, a sada elegantno „Kraš“. Njemu dugujemo „bajadere“, bombone „kiki“ i „bronhi“, keks „pti ber“, zatim „napolitanke“ i čokoladice „životinjsko carstvo“ sa sličicama koje su se u album lepile pravim lepkom. Imena su se menjala, ali su recepti ostajali isti: subotički „Pionir“, nikao na temeljima nacionalizovane radionice Josipa Raufa, proizvodio je „negro“ bombone od tridesetih godina.
Konditorska industrija u socijalizmu osvajala je i nove tehnologije, pa su Jugosloveni mogli da kupuju i „tuti-fruti“, čokoladu sa svim i svačim - od lešnika, preko borovnica, badema i kikirikija, do suvog grožđa, ali i čokoladu sa ekspandiranim pirinčem. Ova će se, bez obzira na suprotstavljenost ekavice i ijekavice, svuda u SFRJ zvati „čokolada s rižom“, i taj će naziv, preživevši sve ratove, ostati u Srbiji do dana današnjeg.Prve strane čokolade pojavile su se na domaćem tržištu sedamdesetih: „toblerone“ i „nestle“ u obliku kvadrata... Teško je danas nabrojiti sve čokolade koje smo jeli, kao i bombone. Osim pomenutih, posebno mesto u sećanju zauzimaju i „Pionirove“ karamele od lešnika, zatim zeleni žele mentol „šumi“, pa „pepermint“ iz „Plive“ i „pez“, u originalnom pakovanju sa oprugom i glavama strip junaka, koja su ubrzo postala predmet manijakalnog skupljanja...Žvakaće gumeNišta manje raznovrsnosti nije bilo ni kad su u pitanju žvake. Danas to, uz sve konvencije i zaštitna prava dece, ne bi bilo moguće, ali onda je važilo za odličan potez: „Pliva“ je lansirala žvake u obliku cigareta. Prodavale su se i na komad, ali im je izvorno pakovanje bilo u kutiji, u kojoj se - kao nagrada za male kupce - nalazila i karta za igranje. Marljivim žvakanjem mogao je da se skupi ceo špil od 52 karte, plus džoker i plus jedna prazna... Ukus im je bio nikakav. „Bazuka“ i „dabl-babl“, s druge strane, bile su pune šećera, ali je taj ukus trajao tek nekoliko minuta, a onda su se u ustima pretvarale u bezukusnu masu koja je brzo gubila elastičnost. Ne potcenjujući značaj uspomena svakog Juguslovena ponaosob, smatramo vrednim pomena još samo „softi“, apsolutno najpogodnije za pravljenje velikih balona, i „kolojs“, prve žvake kod nas u obliku tankih izduženih pločica, nalik na „bruklin“, koje smo donosili iz Trsta.
LEDENA SLATKA LOPTICAO sladoledima u SFRJ jugonostalgičari pišu cele knjige. Ovom prilikom pomenućemo samo legendarni sladoled u plastičnoj loptici. Ukusa mu se više niko i ne seća - pamti se samo kratka kašičica kojom nikad niste mogli da dosegnete dno pakovanja. I dan-danas neke kuke za vuču na automobilima zaštićene su ovim lopticama.
