Kada sam stigla do nje, obratila mi se.
– Tebe tražim, sine.
Pogledala je u nebo, prekrstila se i tiho rekla: „Hvala, Bože, sreli smo se“.
Ostala sam zatečena.
– Dobro ti jutro bako, rekla sam, i pitala je šta joj treba još uvek misleći na to što baš mene traži.
– Jesi li sama, bako? – pitala sam.
– Ne, nisam sama sine, sa Bogom sam i sa tobom. Osmeh se raširio na njenom licu, a i ja sam se nasmejala. Pročitala sam njen lekarski uput i pokazala joj gde treba da ide, a u istom trenutku pomislila sam kako li će se snaći po svim tim silnim hodnicima, šalterima, sobama.
– Hajde, bako, ja ću te odvesti.Uhvatila sam je pod ruku i polako smo krenule dok je mraz pucketao pod našim nogama.
– Evo, sedi ovde i čekaj.Pogledala me je, zahvalila se, ponovo pogledala gore i promrmljala „Hvala ti Bože, sreli smo se.“
– Ma, ništa, bako, nema problema.Već sam u mislima rešila da je odvedem na pregled.
– Sedi tu i čekaj me, samo da se presvučem i dolazim.
Putem sam mislila kako ću je odvesti do ambulante, predati njen uput, a ostalo će završiti personal. Kada sam se vratila, sedela je gledajući u vrata. Uzela sam je pod ruku i pošle smo. Grizla bi me savest, pomislih, da sam je ostavila samu.
Dok smo čekale, pitala sam je: „Bako, čudno mi je da su te pustili samu po ovakvom vremenu u drugi grad? Kako te nije bilo strah?“Ćutala je.Onda je odlučno rekla: „Ne bojim se, imam tebe. Bog mi je rekao da me čekaš.“ Žmarci su počeli da me obasipaju, što od tuge, što od hladnoće, što od reči, od nečeg čudnog i jedinstvenog što je zračilo od bake. Uvela sam je u ordinaciju, doktorka je rekla da je pripremim, misleći da sam neko ko joj je blizak. Sve vreme mi se obraćala, dok se baka smešila. Rekla mi je da je skinem za pregled.
Kada sam je otkopčala, ispod me dočekalo iznenađenje: veliki lanac sa božanstvenim velikim krstom, crna haljina uredno stegnuta, izglancane cipele. Proletelo mi je kroz glavu da je ona u službi. Dok sam je spremala, tiho sam je pitala čime se bavi.
– Ja sam, sine, monahinja – rekla je.
Prošli smo sve obavezne preglede, anesteziologe, snimanja, ekg i sve redom. Baka je već imala zakazanu operaciju i zadržali su je u bolnici. Stigli smo do bolničke sobe, obukla sam je u spavaćicu, uredno složila kaput i haljinu i ostavila je medicinskim sestrama koje su mi rekle da ne brinem jer je operacija već sutradan!Pozdravila sam se sa bakom, a ona je rekla: „Znala sam da ću te sresti pre nego što sam pošla. Održala sam službu u manastiru, pomolila se Bogu, i usput ga pitala kako ću sama?. On mi je rekao: Anđeo te čeka, ne brini. I nisam, sine, brinula, samo sam jedva čekala da te vidim.“
I opet se nasmejala.Nisam znala šta da kažem, sećam se da se mnogo puta krstila i ponavljala istu rečenicu.
Prošla je noć u kojoj nisam oka sklopila. Jedva sam dočekala jutro da otrčim da je vidim pre operacije. Čekala me je nasmejana.
– Dobro jutro, sine, znala sam da ćeš doći.Pratila sam kolica do sale za operaciju. Uhvatila sam je za ruku i rekla joj da ne brine, da sam uz nju, a ona je tiho prošaputala: „Ti ćeš ovde da me čekaš, da me čuvaš”.
– Da, bako, ne brini, tu sam ispred vrata.I čekala sam. Sve se dobro završilo, dobro se oporavila. Svakog dana sam išla da je vidim. Dan pre odlaska uhvatila me je za ruku i rekla: „Retko ko ima tu privilegiju da vidi svog anđela čuvara, a teško i da ga prepozna. Anđeli su, sine, među ljudima, isti, a ipak različiti“.
Vratila se u manastir. Čule smo se često telefonom…Jednog dana kada sam zvala, rekli su mi da je umrla u snu. Bog da joj dušu prosti, plakala sam danima kao malo dete. Pitali su me sa druge strane telefona ko sam ja. „Blaženka“, odgovorila sam.
– A vi ste njen anđeo. Znamo za vas. Stalno je pričala o vama, a ostavila nam je i poruku da kad je više ne bude, da se obavezno molimo za vas. I da znate da to redovno radimo. I još nešto. Poslednje što je rekla bilo je: „Hvala, Bože, što smo se sreli i što si mi dozvolio da je vidim“. Ovu istinitu priču, čija je ona glavna akterka (bolničarka), poslala je verna čitateljka iz Makedonije, Blaženka Kapinkovska Kmetovska.
