Čuveni Karađorđev megdandžija 1810. u Varvarinskom polju sukobio se sa jednim od najboljih boraca turske vojskeDvoboji su od pamtiveka smatrani najvećim merilom junaštva. Zato i ne čudi što su herojske borbe jedan na jedan - od borbi Gilgameša i Enkidua ili Davida i Golijata, preko srednjovekovnih vitezova, sve do obračuna kod „OK korala“ - opevane u epovima, opisane u pričama i romanima, prikazane u filmovima...Sablja na ramenuVerovatno najpoznatiji megdan srpske epike jeste sukob Marka Kraljevića i Muse Kesedžije. Ipak, o stvarnim dvobojima u srednjovekovnoj Srbiji nema mnogo podataka. Opisuju se u Dušanovom zakoniku, pa znamo da ih je bilo, ali to je sve. Ipak, Prvi srpski ustanak donosi nam nove junake i dvoboje, a jedan od najpoznatijih megdandžija Karađorđeve vojske bio je Jovan Petrović Kursula.
Kursula je poreklom bio iz Crne Gore, od Drobnjaka, a rođen je 1768. u Donjoj Gorevnici.„Kad je Karađorđe 1804. digao ustanak na Turke, Kursula mu je pritekao u pomoć. Učestvovao je u svim bojevima, a kad nije bilo boja, on je sa svojim momcima krstario po okolini i štitio narod od turskih pljačkaških skitnica, koje je progonio i na licu mesta ubijao. Iako nikakvo starešinstvo nije imao, niti hteo da ga ima, zbog njegovog junaštva i što je na megdane rado izodio, Karađorđe ga je u rangu vojvoda računao, a bilo je i takvih koji su ga zvali megdandžijom. Raspolagao je velikom snagom, hitrinom i neustrašivom hrabrošću, iz čega je junak nad junacima bio, da ni Hajduk Veljku nije ustupao. On je najviše voleo s golom sabljom zaturenom na rame u boj i na megdan ići. Između mnogih konja koje je Kursula promenio najbolja mu je bila bedevija kobila koju je zvao Strina, a koja je bila zelena kao trava. Ona ga je najbolje poslužila, s njom je 1810. u Polju varvarinskom Crnom Arapinu na megdan izašao“, piše Vladimir Tošić u knjizi „Mrčajevci i okolina“.Čibuk pali pred bojPred sukob srpsko-ruske vojske s Turcima, na sredinu bojišta izašao je „jedan turski strašan junak na vranome hatu, krupna ljudina, s velikim crnim brkovima“ i sabljom Srbe na megdan pozivao. „Kursula je pozvao svoje momke i rekao im: ‚Dovedite mi Strinu.‘ Kursula je uzjahao i odmah, po svojoj navici, zapalio čibuk, zatim pušeći, pustio svoju bedeviju sve žodom polako, mirno i nemarno je otišao pravo turskom megdandžiji. Kada je došao bliže, polako je istresao čibuk. Zatim s ramena sukne svoju oštru palošinu i vikne: ‚Drž se, Ture, eto ti Kursule!‘ Pa potrči pravo na Turčina. Kad ga je Arapin video, uplašio se i uzeo sablju u zube, pa pištolj vadi i na Kursulu pali, pa za njim odmah i drugi put, a kada vide da ga ne potrevi, odmah svoga mrkog hata okrenuo i u turski logor begati stao. Ali ga je Kursula sa svojom bedevijom pred samim turskim logorom i na oči svih Turaka stiže - sabljom mahnu, odseče mu glavu“, piše Tošić.
UBILO GA OTROVNO KOPLJEJovan Kursula je u boju s Turcima na Deligradu 1813. zadobio 17 smrtnih rana, od kojih je najteža bila ona od udarca otrovnog koplja koje se zalomilo na njegovoj plećki. Živeo je još deset dana, a onda se najveći srpski megdandžija upokojio, po starom kalendaru 29. avgusta 1813.
