Crnogorski oficir sukobio se s japanskim ratnikom i, nakon što ga je ovaj prvo katanom posekao po glavi, uspeo da ga ubijeKnez Arsen Karađorđević, megdandžija o kojem je juče pisano, učestvovao je u Rusko-japanskom ratu (1904-1905), u kom se borio i odred crnogorske vojske. Priča se da su tada dvoboji bili česti, ali najpoznatiji je onaj u kojem je Aleksandar Lekso Saičić pobedio samuraja.Kolosalni rat„Kapetan Saičić umro je“, prenosi Glas Crnogorca iz 1911: „Pokojni Aleksandar rodio se u onom junačkom kraju Vinickoj, Beranskom okrugu, 5. avgusta 1873. Osnovnu školu i gimnaziju učio je na Cetinju, a prešao je u bratsku nam Srbiju, te raspaljen viteškim željama da kao sin junaka i junačke porodice bude što prije vojnik i junak pod oružjem, stupio je u Pješadijsku podoficirsku školu u Biogradu.“Nakon toga je bio ađutant vasojevićke brigade, piše, a zatim i poručnik carske garde u Istanbulu, da bi se priključio ruskoj vojsci u borbi protiv Japana.
„U tom kolosalnome ratu naš hrabri Aleksandar ponosno je letio u prve redove neustrašivih boraca, smjelo prosipljući svoju i neprijateljsku krv, ne zaklanjajući svoja čelična prsa i junačko čelo pred masom od pola miliona bajoneta, pred gradom kuršuma i granata. On se uvijek nagonio onamo gdje muška prsa goli bajoneti probadaju, gdje bojni hici viteška čela lome, gdje ljudska krv potocima vri. Aleksandar je bio tri puta ranjen: prvi put pod Jun-džu-anom, dobio je ranu od neprijateljske sablje, drugi put pod Pej-an-čanjom u Koreji i treći put pod Labtajem, blizu znamenitog grada Mukdena u Mandžuriji. Ali ga nijedna od tih rana ne odvoji od bojnog polja - kapetan Saičić ne podleže ranama i ne traži bolnicu, već i dalje se borio i krvavio onako kako to čini pravi junak i junaković - kako to dolikuje Crnogorcu“, piše Glas Crnogorca.Iako se u ovom tekstu ne opisuje megdan sa samurajem, to je borba u kojoj je prvi put ranjen. Pred sukob dve armije pod Jun Džu Anom, japanski komandant je od neprijatelja zatražio da pošalju svog megdandžiju. Na to se prvi javio Saičić.Munjevita brzina„Kad je Lekso bio spreman da pođe, pozdravio je komandanta i zahvalio mu što mu je dozvolio da izađe na megdan. Megdandžije su se srele na približno jednakom rastojanju između jedne i druge vojske. Munjevitom brzinom su se udarali sabljama. Odbijali su i dočekivali udarce, gledajući da jedan drugome prevare oči i skinu protivnika na zemlju. Mahali su i odbijali udarce sabljama, po nekoliko puta. U borbi je japanski junak okrznuo Leksa na vrhu čela. Leksu krv poteče. Japanac pogleda krv na čelu protivnika. U tom momentu Lekso munjevitom brzinom mahnu sabljom i presječe japanskog junaka. Polazeći sa megdana, Lekso je odao poštu poginulom japanskom vojniku“, piše Radoje Zečević.Naravno, ima i drugačijih priča o dvoboju - da se samuraj, ili u nekim verzijama nindža, na početku borbe poklonio Saičiću, a da je ovaj to iskoristio da ga poseče. Ipak, stručnjaci kažu da je ta verzija malo verovatna.
MUROMEC STRADAO ZBOG VATREPobeda je Leksu donela ugled u ruskoj vojsci i nadimak Muromec, po heroju iz ruskih legendi. Po završetku rata vratio se na Cetinje, gde je nastavio da živi baveći se prevođenjem, a bio je u službi kralja Nikole. Preminuo je 7. aprila 1911. od rana zadobijenih nakon skoka sa drugog sprata zapaljenog cetinjskog dvora.
