Posle godina provedenih po zatvorima širom Evrope, Đorđe Božović Giška se u tadašnju Jugoslaviju vratio pred početka rata. Nije se dvoumio oko toga treba li u rat ići, ili ga posmatrati. Srpstvo s kojim je, po kazivanju drugova iz mlađih dana, zarazio većinu u svom okruženju, bilo je na prvom mestu. Od trenutka kada je imenovan za komandanta Srpske garde vreme je provodio na frontu, dolazeći u Beograd tek kad je morao. Tako je bilo do 15. septembra 1991. kada je poginuo u blizini Gospića, pod neobičnim okolnostima.Milena Božović, Giškina majka, kivna je na puno toga što je doživela posle smrti svog sina:- Ne dolazi mi niko od ovih s kojima je moj Đorđe bio blizak. Evo, pogledajte okolo, nikakvog obeležja u ovoj kući od Đorđevog boravka na ratištima nema. Sve su razvukli. Gledam kako svi pokušavaju da popularišu sebe, da se uzdignu preko Đorđevog imena. A da vam kažem - većina njih nije zasluživala da uđe u ovu kuću. Pokrali su ga. Kako se ne nađe niko od tih ratnih drugova da nešto donese meni. Ja nemam ništa njegovo sa ratišta, sem ona dva ćebeta u kojima su ga doneli i krvave zastave s kojom su ga pokrili. I Sveto pismo. Njegovo. Najvrednije što mi je ostalo je oko 300, možda i 500 njegovih pisama od '84. godine.Pisali su posle njegove smrti da je radio za Državnu bezbednost. Da je radio, znam da jeste. Ali je radio u ono vreme kad je postojala neka država, hteo je da pomogne, a pravo da kažem, povukao je i mnoge druge da rade za državu. Neću da pomenem nikoga. Da li je on dobijao neki veliki novac od toga... CEO TEKST PROČITAJTE NA NEWSWEEK.RSPogledajte još na portalu Newsweek.rs
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
