Kada Amerikanci misle o komunizmu u Istočnoj Evropi, prvo im na pamet padnu kojekakve restrikcije, izolovanost, zidovi, očajan narod i žene u dugim redovima pred praznim prodavnicama.
Ali neki pamte i da su žene Istočnog bloka uživale prava i privilegije nepoznate njihovoj generaciji u liberalnim demokratijama tog vremena, između ostalog, u besplatnom obrazovanju, u pravu da ravnopravno rade, dodacima za porodiljska odsustva, kao i besplatnoj brizi o deci dok mame rade, piše Nedeljnik.
Ima tu, ipak, ona jedna stvar na koju se, možda, nije obratilo dovoljno pažnje: žene u komunističkim režimima imale su više seksa i, o, da, u njemu uživale, tvrdi Kristen R. Gadsi (Kristen R. Ghodsee), profesor ruskih i istočnoevropskih studija na Univerzitetu Pensilvanija, i autorka brojnih knjiga o komunizmu, uključujući i onu vrlo zapaženu: Crveni mamurluk: Zaostavština komunizma 20. veka.
Komparativna sociološka studija Istočne i Zapadne Nemačke sprovedena nakon ujedinjenja devedesetih pokazala je da su žene sa istočne strane "zida" doživljavale dvostruko više orgazama nego zapadnjakinje. Istraživači su, očekivano, ostali fascinirani pred ovakvim disparitetom u seksualnom zadovoljenju, naročito pošto su žene iz Istočne Nemačke imale znatno surovije uslove života i rada. S druge strane, žene u posleratnoj Zapadnoj Nemačkoj, piše ona, ostajale su kod kuće i uživale u svemu što im je omogućavalo ono što se naziva kapitalističkom ekonomijom u povoju. Kako uvek ima ono ali, upražnjavale su manje seksa. Kako tvrde Kristinine sagovornice, bio je to lošiji seks od onog koji su imale žene koje su morale da čekaju u redu za toalet papir.
Razgovarajući sa ženama Istočnog bloka, pitala se da li je jedna od sagovornica, Ana Durčeva, koja je 43 godine živela pod komunističkim režimom, bila u pravu kada je zaključila da je liberalizam otrgao od ljudi sposobnost da razviju zdrave romantične odnose. Bilo je tu, kako kaže, kojekakvih ružnih stvari, ali su dominirali ljubav i romansa. Čak i nakon što se razvela, imala je posao, svoju platu, bez potrebe da je izdržava bilo koji muškarac. Radila je šta je htela i insistira na tome da je njen život pre 1989. bio mnogo prijatniji nego onaj što vodi njena ćerka rođena krajem sedamdesetih. Njena ćerka i njen muž su preumorni za bilo šta, pa i za bilo kakvu zabavu.
"Moja majka vrši pritisak na mene jer ne razume koliko je teško sada roditi dete - koliko je bilo lakše pre pada Berlinskog zida. Imali su vrtiće, dnevne boravke, mogle su da odlaze na porodiljska odsustva, a da ih posao svejedno sačeka. Ja radim od ugovora do ugovora. Nemam vremena da budem trudna", kaže jedna ćerka majke odrasle u komunizmu. Možda je nekome teško da poveruje, ali ti režimi su, kako tvrdi autorka, žensku emancipaciju smatrali suštinski važnom za "naučno-socijalistička" društva. A to je direktno uticalo na seks. Kako? Iako su žene bile dobra radna snaga koja služi da se ubrza industrijalizacija posle Drugog svetskog rata, ideološke temelje o rodnoj ravnopravnosti udarili su još August Bebel i Fridrih Engels u 19. veku, piše Nedeljnik.
Pre nego što će boljševici preuzeti zemlju, Vladimir Lenjin i Aleksandra Kolontaj omogućili su seksualnu revoluciju još u ranim godinama Sovjetskog Saveza. Kolontajeva je tvrdila da ljubav mora biti oslobođena ekonomskih stega. Rusija je ženama pružila pravo glasa 1917, tri godine pre nego što će to učiniti SAD. Boljševici su takođe liberalizovali zakone o razvodu braka, garantovali im takozvana "reproduktivna" prava, a kada su postale deo radne snage, oslobodile su se zavisnosti od muškaraca u finansijskom smislu.
U Centralnoj Aziji dvadesetih godina Ruskinje su vodile maltene krstaški rat za oslobođenje muslimanki. Jedini odgovor bilo je nasilje lokalnih verskih vođa koji nisu želeli da vide svoje sestre, žene i ćerke oslobođene bukagija tradicije. Staljin je, međutim, tridesetih maltene degradirao progres u rodnoj ravnopravnosti koji je Sovjetski Savez ranije načinio - obezakonio je abortus i zagovarao koncept tzv. porodice kao nukleusa društva. Ipak, akutni manjak muške radne snage koji je usledio nakon Drugog svetskog rata podstakao je druge komunističke vlade da pokrenu programe za emancipaciju žena, uključujući i plaćena istraživanja misteriozne ženske seksualnosti. Većina žena iz Istočne Evrope nije mogla da putuje na Zapad ili čita slobodnu štampu, ali naučni socijalizam iznedrio je za njih određene benefite, pa i, stigosmo i do toga, dobar seks.
Profesorka sa jednog od čeških univerziteta, Katerina Liskova, kaže da su čehoslovački seksolozi još 1962. godine otpočeli istraživanja ženskog orgazma i održali konferenciju posvećenu upravo toj temi; fokusirali su se na važnost rodne ravnopravnosti kao srži ženskog zadovoljstva. Neki su čak tvrdili da muškarci treba da aktivno učestvuju u kućnim poslovima i odgajanju dece, zato što "u suprotnom, nema dobrog seksa". Antropološkinja Agnješka Košćanjska sa Univerziteta u Varšavi kaže da poljski seksolozi pre 1989. godine "nisu ograničavali seks na telesno iskustvo, već su isticali važnost društvenog i kulturnog konteksta u seksualnom zadovoljenju". Bio je to, zapravo, odgovor socijalističke države na rešavanje pitanja kako uspostaviti ravnotežu između posla i privatnog života. Čak i najbolja stimulacija, tvrdili su, ne bi bila dovoljna za postizanje zadovoljstva ukoliko je žena pod stresom, prezaposlena ili zabrinuta za svoju budućnost i finansijsku stabilnost.
U svim zemljama Varšavskog pakta, kako ističe Kristin, autorka knjige Crveni mamurluk: Zaostavština komunizma 20. veka, državni ženski odbori radili su na reedukaciji dečaka da devojčice doživljavaju kao sebi ravne i pokušavali da uvere svoje sunarodnike da je muški šovinizam zaostatak predsocijalističke prošlosti. Izuzev Rumunije, Albanije i Staljinovog Sovjetskog Saveza, većina zemalja Istočne Evrope garantovala je pristup seksualnom obrazovanju i pravo na abortus. Iva Branković, porodični psihoterapeut, kaže da ako se seks stavi u društvenopolitički kontekst, dve stvari koje na njega mogu da utiču jesu izloženost stresu i raspodela moći između polova. "Komunistički ili kao u našem slučaju socijalistički sistemi, iako totalitarni, imali su u svojoj osnovi jednu vrlo važnu ideju, a to je ravnopravnost između muškaraca i žena", kaže Iva Branković za Nedeljnik.
"Žena je dobila ekonomsku nezavisnost i drugačije društveno priznanje nego ikada pre toga, a to je snažan podsticaj za osećanje moći i slobode u odlučivanju o svom životu, što opet utiče i na slobodu u zadovoljavanju emocionalnih i seksualnih potreba. Treba imati u vidu i da je to period izgradnje nakon Drugog svetskog rata, doba nade i vere u bolju budućnost, što utiče na povećanje seksualne energije, posebno ako se u tim procesima aktivno učestvuje. Važan je i odnos prema estetici tog perioda, odnosno prema ženskom izgledu i telu.
Na primer, u prvom broju Bazara iz 1964. godine nema tekstova o tome kako zavesti i zadržati muškarca, niti kako pobediti celulit i biti večno mlada, već kako se lepo i komotno obući za radni dan, sa predlogom da cipele budu udobne, a odeća jednostavnih krojeva i od prirodnih materijala. Naravno da ovo ima veze sa ekonomskom situacijom u datom momentu u kojoj nije bilo moguće promovisati luksuzne proizvode za negu i ulepšavanje, ali je svakako fascinantno iz perspektive današnjih trendova videti takve poruke i pokazatelje vremena u kome žena nije objektivizovana i erotizovana kao danas u savremenim kapitalističkim društvima koja se diče rodnom ravnopravnošću. Takva žena, koja nije opterećena dimenzijama svog tela i željom da zadovolji već je rasterećena i fokusirana na neke druge prioritete, ima veće šanse za zadovoljstvo u seksualnom životu i samim tim može da pruži više zadovoljstva svom partneru."
Kako je novi socijalistički sistem ništio Boga i smatrao religiju najvećim neprijateljem, prirodan tok stvari bio je da i u SFRJ isplivaju neki važni tabui, kaže za Nedeljnik profesor na FDU dr Aleksandar S. Janković. On kaže da je u viktorijansko doba napravljena velika anketa među britanskom srednjom i nižom klasom o tome koliko imaju seksualne odnose, i da su svi, zbog morala, naravno, lagali da seksa nema, osim zbog produženja vrste. "U vreme socijalizma, još pedesetih počela je da se pojavljuje literatura, još pre seksualne revolucije šezdesetih. Magazini sa objašnjenjima, slike golih devojaka i žena i slično. Stvorila se kultura koja je stid svela na najnižu moguću meru. I ako je prosta reprodukcija u doba socijalizma značila i stvaranje novih omladinaca koji će da trče za štafetom, onda je sekundarna pomoć bila neophodna. Žene u Istočnoj Evropi imale su mnogo niže egzistencijalne potrebe i život se svodio na primal. Bunda od nerca, mikrotalasna rerna i slično, bilo je nedostupno. Televizori su kasnili i predstavljali su luksuz, a i struja i kanalizacija su bile misaona imenica čak i u većim gradovima Jugoslavije u to vreme. Potreba za telesnim uživanjem je bila paradigma a ne stilizacija", kaže profesor Janković.
Pored moći, odnosno ideje da se može odlučivati o sopstvenom i učestvovati u društvenom životu, vrsta izloženosti stresu je drugi faktor koji utiče na zadovoljstvo u seksualnom životu, kaže Iva Branković, naglašavajući da nije svaki stres negativan i ne mora svaki da dovede do opadanja životne ili seksualne energije. "Stres koji je situacion, odnosno izazvan događajem za koji se procenjuje da ima ograničeno trajanje, može čak i da bude stimulativan jer stavlja osobu u stanje uzbuđenosti koja može biti veoma podsticajna u emotivnom životu. Pored intenziteta stresa važna je procena naše mogućnosti da se izborimo sa stresorom i svrhovitosti te borbe, dakle ako stresor procenjujemo kao savladiv nakon čega će život biti i dalje u redu, stres neće imati toliko negativne posledice na naše funkcionisanje. Na primeru žena socijalističkog perioda to podrazumeva da su se one svakako suočavale sa stresnim događajima, ali su s druge strane imale osećaj da sa tim događajima mogu da izađu na kraj, kao i veru da žive u vremenu koje je podsticajno i sistemu koji je stabilan i predvidiv (koliko god to bila iluzija tada, ona je većini njih bila stvarna).
Za ovakve instant stresore primer je i 'romantični bum' 1999. jer su se ljudi osećali zabrinutim za sopstveni život, pobuđenog nagona za preživljavanjem, koji je onda uslovio potrebu da se povezuju sa drugim ljudima a samim tim i da ulaze u romantične i seksualne odnose."
Fenomen istočnoevropskih žena kao oslobođenih i seksualno privlačnih, i fantazija o njima kao o dostupnim i spremnim da ispune sve želje, posebno kada je reč o Čehinjama, Ukrajinkama, Poljakinjama, ekranizovan je više puta, pa i u svakodnevno repriziranom "Varljivom letu". S druge strane, radne akcije bile su, prema rečima pojedinih učesnika, vreme i za ljubav. Nije samo rad oslobađao, već i mlade učesnice radnih akcija. Možda su partizanke, a kasnije i učesnice radnih akcija, u ratu pronalazile romantiku i strast, ali ostaje i ono da je, ipak, prosečan muškarac, ratni junak ovih prostora žudeo za negovanom buržujkom. Kako se u tom kontekstu može posmatrati "Oficir s ružom"?
"'Oficir s ružom' je opet lepota tabua", kaže profesor Janković. "Jurodivi Hercegovac zadojen ideologijom jednakosti i pravde zaljubi se u buržujku. Znači na samom početku novog doba niste mogli da napravite pravednije društvo blanko već na temeljima starog. A lepe Čehinje verovatno potiču iz filmova Vjere Hitilove, Formana ili Mencla. Onako blede, plave, sa velikim, svetlim očima, koje po pravilu imaju mnogo više iskustva jer, kao što smo rekli, bilo je mnogo više seksa u Istočnoj Evropi nego na trulom i dekadentnom Zapadu." Ta fasciniranost nudizmom Istočnog bloka nije viđana samo na filmovima. "Nudizam i Ada Bojana su predstavljali crnogorski Šangri La, što je Živko Nikolić poentirao u svom najuspešnijem filmu 'Lepota poroka', koji u stvari govori o sukobu starog i novog a ne toliko o golim ljudima. Svako važno turističko mesto imalo je nudističku plažu, tako da je golotinja bila svakodnevica. Niste morali da oblačite providne košulje, niste morali, u stvari, da oblačite ama baš ništa. Štaviše, javni moral je sedamdesetih i osamdesetih bio mnogo liberalniji nego danas. Prošla vlast je imala 40 godina da od dinarskog čoveka pokuša da stvori moderno biće druge polovine 20. veka, puno socijalnih svetonazora o univerzalnoj pravdi otvorenih za sve progresivne ideje, pa čak i rokenrol i nudizam."
Autorka Biljana Žikić kaže da je u bivšoj SFRJ tumačenje ženske golotinje kao progresivne, i time sasvim kompatibilne socijalističkim vrednostima, pomoglo legitimizaciji izdanja meke pornografije. Kako kaže, urednici i novinari Starta ustrajali su na tvrdnjama da su objavljene fotografije golih žena dopadljive, odgojne i seksualno oslobađajuće, da predstavljaju izazov tradicionalnom buržoaskom moralu i moći crkve. Na taj način, meka pornografija predstavila se kao deo socijalističke modernosti.
"U Britaniji je izlazio nudistički magazin H&E ili Health and Efficiency i za mladog napaljenog Engleza to je bio jedini način da u konzervativnom društvu vidi gole tete. Kod nas je bilo dovoljno da stanete pored trafike. Pored bioskopa 'Partizan', 'Slavija', čak se i u bioskopu 'Beograd' (današnje Pozorište na Terazijama) održavao standard soft kor filmova. Jednostavno, kod nas i u istočnim zemljama, odnos prema seksu je bio liberalniji. Jedno vreme nije postojao domaći film bez scene seksa koji uglavnom degradira ženu u patrijarhalnom društvu, ali i šalje omalovažavajuće poruke omladini u razvoju. Kakogod, seks je bio jaka valuta u to vreme očiglednog sukoba konzervativne generacije stasale u monarhiji, njihovih potomaka koji su došli iz sela u grad, i potomaka potomaka koji danas vladaju zemljom ili su podanici", kaže profesor Janković.
Naravno, kritika je, primećuje Kristin Gadsi, da svi ovi "benefiti", ako se tako mogu nazvati, nisu proistekli iz nezavisnih ženskih pokreta, prava na izbor. Ta dostignuća lako su izgubljena, iako su žene koje su odrasle u komunizmu tvrdile da im je on dao izvesnu dozu slobode. Nije zahvalno porediti dva vremena, posebno u kontekstu nivoa stresa i načina života, i danas skučenih stanova tankih zidova, ponekad i deljenih sa širom zajednicom, i znatno dužim radnim vremenom. Tvrdnja da je danas više seksa, posebno kvalitetnog, možda pada u vodu pod svim tim navodima o stresu i ubrzanju stila života. "Danas s jedne strane imate džamahirije, a sa druge strane pokušaj hrišćanskocentričnog fundamentalizma. Odatle mlade više ne interesuje da osnivaju bendove već da se tuku, ubijaju i imaju privid seksualnih odnosa sa najboljim primercima oko sebe. Seks se danas pretvorio u vizuelnu ambivalenciju, čak ne ni u nadražaj ili slutnju. Odatle i ona teza da danas baš i nema toliko seksa", kaže profesor Janković.
Iva Branković podseća da dugotrajan i hroničan stres sa kakvim većina ljudi u Srbiji živi danas, i bez previše nade da će u budućnosti biti mnogo bolje, ipak iscrpljuje energiju i obesmišljava zadovoljstvo i kreativnost, a samim tim utiče na emocionalni i seksualni život. "Ne iznenađuje preterano što su romantika i seks možda funkcionisali bolje u vreme komunizma nego danas. Za romantiku i seks nisu neophodni visok ekonomski standard i savršeno političko uređenje, ali jesu osećaj kontrole nad sopstvenim životom i uverenje da je budućnost, ako ne blistava, onda barem predvidiva i da se na nju može uticati." (Kurir.rs/Nedeljnik/Foto: Youtube printscreen)
