Nosači NATO aviona 1999. godine pokušali su da uplove u luku na Krfu, ali stanovnici ostrva pokazali su vojnicima da neće dozvoliti da avioni odatle poleću u bombardovanje naše zemlje; bilo je to drugi put da Krfljani nisu ćutali.
Ništa, kažu, zemlju ne čini tako prostranom kao prijatelji u daljini; oni stvaraju geografske širine i dužine. Imala je Srbija vremena, čitav jedan vek, da se uveri u pravo prijateljstvo stanovnika Krfa. Prvi put, kad su naše iznemogle pretke, posle prelaska Albanije, 1916. godine raširenih ruku dočekali na svom zelenom ostrvu. Drugi put, 1999. godine, kada je većina Srba znala da ćemo se nakon bombardovanja manje sećati šta su radili i govorili naši neprijatelji, a više pamtiti ćutanje prijatelja. Naravno, kada je bilo najpotrebnije – neki Grci, Krfljani naročito – nisu ćutali.
Bilo je i u svetu onih koji su se bombardovanju protivili, osuđivali ga protestima, istupima u javnosti, vapajem da čitav jedan narod nikada i ni za šta ne može biti kriv. Grci su otišli – i korak dalje, jer su protesti u Atini, ispred američke ambasade, u aprilu te 1999. godine, prerasli u pravi rat sa policijom na gradskim ulicama u centru grčke prestonice.
Američku ambasadu u Atini u to vreme čuvalo je tzv. osam prstenova policajaca. Učesnici demonstracija, koje su okupile na desetine hiljada ljudi, probili su svih osam, čak i pucali na policiju. Protesti su organizovani i u Solunu, a protestovali su, očekivano i stanovnici Krfa. Željko Popović, vlasnik „Srpske radnje“ u gradu Krfu na istoimenom grčkom ostrvu, gde živi već više od dve decenije, odlično se seća tih dana.
„Bile su to najveće demonstracije koje sam ikada video, ali slika sa njih nije prikazivana na televiziji. Na Krf su došli američki nosači aviona sa kojih su se iskrcali njihovi marinci prepuni novca, koji su bili voljni da troše na ostrvu, ali Krfljani su ih neprijateljski dočekali. Bio sam u grupi koja nije ni stigla da priđe marincima, jer su ih gnevni Grci, čim bi vojnici stupili na kopno, bacali nazad u more. Bila je to opšta tuča, međunarodni incident, koji su grčke vlasti uspele da zataškaju“, kaže Popović.
Svi ostrvljani koji su mogli, došli su u grad Krf na demonstracije protiv bombardovanja Srbije.
„Kada je počelo bombardovanje Srbije, bilo je prirodno da se pobunimo, da dignemo glas, zbog toga što su NATO nosači aviona pokušali da se iskrcaju na Krfu. Sačekali smo ih i poručili im: „Idite odavde, ne želimo vaše brodove! Idite sa Krfa!“ Cela Grčka bila je podignuta na noge! Jesu bile najveće te demonstracije u Atini, ali najemotivniji su bili protesti Krfljana, ostrva koje čuva uspomenu na herojstvo srpske vojske s početka 20. veka“, pisao je 1999. kolumnista lokalnog lista na Krfu.
Demonstracije koje su solidarni Grci organizovali u znak protivljenja bombardovanju Srbije, pratili su i mitinzi podrške srpskom narodu. Najveći miting održan je 26. aprila 1999. godine na trgu Sintagma u Atini. Predvodio ga je čuveni grčki kompozitor Mikis Teodorakis. On je početkom 70-tih godina bio vođa pokreta otpora protiv profašističke vojne hunte u Grčkoj.
„Juče, u Vašingtonu, Ujedinjene nacije potpisale su smrtnu presudu. Potpisano je ubistvo međunarodnog prava. Juče je u Vašingtonu potpisan zakon džungle i pravo jačeg. Sjedinjene države sada zajedno sa evropskim zemljama mogu da sude, presuđuju i kažnjavaju sve one koji misle. Svi oni koji misle ne uklapaju se u njihove planove. Nije preterano reći da će nam trebati nova topla srednjovekovna odeća i obuća, pamučni šalovi i rukavice. Novo ledeno doba dolazi!“, poručio je Teodorakis.
NE PROPUSTITE
Krfljani su nedeljama, tokom trajanja bombardovanja, prikupljali pomoć i slali je u bratske gradove Beograd i Kruševac: Iz Grčke nijedan NATO avion nije poleteo na izvršenje zadatka koji bi podrazumevao bombardovanje bratske Srbije, niti bi to iko u Grčkoj dozvolio.
„Mi stojimo pored žrtava naše srpske braće i želimo da naša pesma nadjača zvuk sirena koje plaču i fijuk raketa. Srbijo, danas pevamo za tebe! Hajde da svi zajedno glasno pevamo da nas čuju. Mi smo uz vas! Budite hrabri! Pravda je na vašoj strani, pravda na kraju uvek pobedi. Rekao bih da pevamo da nas Evropljani čuju, ali bojim se da je to gubljenje vremena. Većina njih tamo gore je potpuno slepa i gluva“, izgovorio je na već pomenutom protestu 26. aprila Mikis Teodorakis, pre nego što je sa ostalim muzičarima na bini izveo pesmu „Ena to helidoni“ („Jedna lasta“).
Građani Srbije zauvek su zahvalni grčkoj braći što su na delu pokazali da je prijateljstvo kao lađa koja može da preveze dva čoveka ako je lepo vreme, a nijednog ako je vreme ružno. Kad je prijateljstvo iskreno – vreme ne može da se pokvari. Jer, jedini način da imaš prijatelje jeste da i sam budeš prijatelj. Krfljani i Srbi tu su lekciju odavno naučili.
NE PROPUSTITE
Zeleno ostrvo uspomenu na Srbe čuva i neznatno izmenjenim ambijentom u odnosu na onaj iz 1916. godine. Ljubomir Saramandić, kustos Srpske kuće na ovom jonskom ostrvu, u svojoj knjizi „Hodočašće na Krf“ piše o izuzetnoj brizi sa kojom stanovnici ostrva čuvaju stari grad:
„Uz fotografije i sećanja o tom istorijskom periodu ostaje utisak da se ambijent grada malo promenio: sačuvane su gotovo sve građevine, crkve, plaže su ostale iste, čak su i novi hoteli sasvim diskretno izgrađeni izvan starog grada. Tako sam jednom prilikom, ručajući u „Mandukiju“, omiljenom mestu za zabavu mladih u blizini gradske luke, saznao za podatak da je pravilan niz starih zgrada, u kome su danas taverne, izgrađen pre gotovo jednog veka za potrebe konjušnica srpske vojske. Kada bi se danas snimao film o boravku Srba na Krfu, ne bi bilo potrebe praviti mnogo kulisa – ceo grad je impresivni svedok srpske istorije“.
Knjiga govori i o tome kako tek direktnim suočavanjem sa spomenicma i svedočanstvima tragičnog i slavnog vremena srpski turista doživljava preobraženje. Postaje hodočasnik, pokušavajući da pronikne u vreme pre skoro čitavog jednog veka, kada su život na ovom ostrvu spasavali duh, vera, snalažljivost pojedinca, ali iznad svega – njegova upućenost ka bližnjem.
„Ključni činilac opstanka srpskog naroda, pod najtežim iskušenjima koja su ga mogla zadesiti, bio je taj što su pojedinci u izbegličkim kolonama, savezničkim evakuacionim brodovima ili u prvim improvizovanim bolnicama na Krfu bili ne samo „braća po krvi“, već iznad svega „braća po duhu“, smatra Saramandić.
Prema njegovim rečima, okrepljen narodni duh na ovom ostrvu iznedrio je najlepše pesme od kijih se većini i ne zna autor, nastajale su neprevaziđene rodoljubive pesme, vredna slikarska i fotografska dela, rođena je i filmska umetnost:
„Treba obratiti pažnju i na, samo naizgled manje važne osobine Srba ispoljene na Krfu: poštovanje tuđe imovine i običaju, učtivost vojnika i oficira u ophođenju sa krfskim ženama, održavanje čistoće i uređenosti vojničkih objekata i logora, disciplinu državnih činovnika i đaka i njihovu marljivost u izvršavanju radnih obaveza“.
Takvi Srbi, od kojih je većina vojnika i civila, koji su na Krf stigli u izbegličkim kolonama, a da su pre toga retko napuštali atare sela u kojima su rođeni, pa su pored prelepih morskih pejzaža, ipak patili i otvorenih očiiju sanjali svoje domove, njive i livade daleko u Srbiji, ostavili su među Krfljanima odličan utisak i zauvek povezali dva naroda, zato što „nije prijatelj onaj koji će to reći, već onaj koji će to poreći, a delima steći.“
(Kurir.rs/Krug.rs)
NE PROPUSTITE
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Da li je ovo jedini snimak obaranja "nevidljivog"
