Špica Dnevnika u kojoj, praćen dramatičnom muzikom, globus prelazi preko mape, postala je simbol Radio-televizije Beograd, kasnije Radio-televizije Srbije. O originalnosti i kvalitetu same špice dovoljno govori činjenica da se uz kratke prekide i sitne izmene, koristi već više od 30 godina.
Kada je 1978. godine u Televiziji Beograd doneta odluka da i informativne emisije treba emitovati u koloru, postavljeno je pitanje vizuelnog identiteta Dnevnika, kao jedne od najgledanijih informativnih emisija u zemlji.
Tada su nastupili grafički dizajneri Nenad Čonkić, Rajka Milović i Zoran Branković koji su angažovani da osmisle novi, moderan identitet kompletnog Dnevnika Radio-televizije Beograd.
Prvobitna zamisao reditelja Dejana Karaklajića koji je učestvovao na izradi uvodne špice, bila je da se prazna kugla umotava u mapu sveta i da se od toga napravi globus, međutim tehnička nemogućnost nije dozvoljavala da se ta ideja u potpunosti realizuje. Dizajner Nenad Čonkić je odlučio da se mapa formira od tačkica, od kojih će se prva pojaviti tamo gde se nalazi Beograd, a zatim će se spontano pojavljivati i ostale tačkice dok se cela mapa ne iscrta.
Nakon toga nastupa globus koji je postavljen ispred mape na specijalnom klizaču i ručno okretan i pomeran po dva, tri milimetra, a kamerom je uslikan svaki korak. Bele tačkice na mapi i globusu nalazile su se na crnoj pozadini koja je kasnije uz pomoć specijalne mašine zamenjena plavom.
Izrada uvodne špice Dnevnika stop animacijom, uz pripremu i probe, izvodila se u specijalnim uslovima i trajala je tri dana i tri noći uz povremene pauze, a ćirilični i latinični natpisi Dnevnik 1, 2 i 3 i Vesti dodati su naknadno u montaži.
U međuvremenu, kompozitor Zoran Simjanović dobio je zadatak da komponuje muziku za Dnevnik.
Tačkice koje su se formirale na animaciji podsetile su ga na teleprinterski sistem, na osnovu čega je osmislio zvuk prvog dela. Kako se ekipi koja je radila na špici dopao snimak koji im je prosledio, Simjanović se bacio u potragu za orkestrom koji će da snimi celu špicu.
Nakon nekoliko neuspelih pokušaja sa simfonijskim orkestrom, kompozitor je odlučio da angažuje Korni grupu sa kojom je snimio elektronski i ritmički deo, a drugi deo je naknadno sniman sa violinistima. Ukupno snimanje 14 sekundi zvuka, zajedno sa probnim snimanjima, trajalo je oko deset sati.
Ova špica prvi put je emitovana u maju 1979. i korišćena je sve do oktobra 1992. godine kada je zamenjena drugačijom animacijom.
Posle kratkog vremena je vraćena sa manjim izmenama, a danas je u upotrebi nova, moderna verzija prvobitne špice.
Kurir.rs/Kafenisanje/Trezor
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
Odlete vremenko! Moćan vetar odneo reportera tokom uključenja!
