Iako su studenti na zgradu beogradskog rektorata izlepili parole „Studenti - radnici“, „Mi smo sinovi radnog naroda“, „Radnici, naša borba je i vaša borba“... radnici im, osim u pojedinačnim slučajevima, nisu prišli. Propaganda vlasti, čiji su aktivisti širili glasine da studenti divljaju i ruše, da se na fakultetima pod maskom štrajka orgija, i da su sve to organizovali stranci, dala je rezultate. Naravno, još efikasnije su bile pretnje otkazima koje su direktori otvoreno iznosili...
Osim u Beogradu, digli su se studenti i u drugim gradovima, istina na mnogo manje dramatičan način. Milicija je brutalno intervenisala još samo u Sarajevu. Protesti u Hrvatskoj trajali su nekoliko dana, a prestali su sami od sebe kada je jedan docent studentima saopštio da je profesor Mihailo Marković u Beogradu „govorio studentima sa četničkom šubarom na glavi“. Studente u Ljubljani Stane Dolanc, jedan od najviših državnih rukovodilaca, smirio je obećanjem da će im izgraditi novi studentski dom s bazenom... Bilo je okupljanja i u Novom Sadu, Skoplju, a vredi pomenuti ovde da je oko 200 studenata protestovalo i u Nišu i da su imali i podršku radnika iz Elektronske i Duvanske industrije, i drugih velikih firmi.
Strogo kontrolisane štampa i televizija prenosile su samo stavove državnih i partijskih organa, strogo pazeći da se ne provuku studentski zahtevi ili razmere protesta. Atmosferu tih dana u gradovima u unutrašnjosti najbolje ilustruju scene iz kultnog filma „Varljivo leto“, kada se o „studentskoj pobuni“ govori u pola glasa...
Štrajkači u Beogradu znali su da ne mogu večito ostati zabarikadirani u u zgradi Rektorata, ali nisu imali jasnu ideju o tome šta da rade dalje. Diskusije o različitim načinima nastavka protesta prekinuo je predsednik Jugoslavije i Saveza komunista Josip Broz Tito. U dramatičnom obraćanju javnosti, preko jedinog televizijskog kanala u državi, on je rekao „da su studenti u pravu“. Istina, pomenuo je i neke „neprijateljske elemente“ među njima, ali je u principu bio izričit: „Ja sam došao do zaključka da je ogroman dio, mogu da kažem 90 odsto studenata poštena omladina o kojoj mi nismo vodili dovoljno računa, koje smo videli samo kao đake u klupama za koje još nije vrijeme da se uključuju u društveni život naše zajednice...“
Posle ove ocene, eksplodirala je radost studenata. U Studentskom gradu i pred fakultetima studenti su se hvatali u kozaračko kolo i igrali celu noć, kličući Titu...
Predratna paralela TITO I KRALJ
Odmah posle sukoba studenata i policije, sekretar komunističke organizacije na Beogradskom univerzitetu Žarko Bulajić informisao je Tita o ovom događaju: - Slušao me je vrlo pažljivo. Kad sam mu rekao da smo išli pevajući pesmu „Druže Tito, mi ti se kunemo“, on je izvadio „havanu“ iz usta i nasmejao se. Kaže: „Jeste, jeste, tako smo i mi radili prije rata. Dignemo demonstracije i kad žandarmi krenu na nas, mi onda vičemo: ‚Živio kralj!‘“
Samo nekoliko meseci kasnije, njihova pobeda se pretvorila u potpuni poraz. Tito nije ni nameravao da usliši njihove zahteve, njegova „podrška“ bilo je lukavstvo kojim su studenti navedeni da sami, mirno, okončaju svoj protest.
Služba bezbednosti Udba počela je da saslušava i prati istaknutije učesnike demonstracija, a nekolicina njih je zatvorena. Osam profesora sa beogradskog Filozofskog ostalo je bez posla... Izraz „šezdesetosmaš“ uveden je u klasifikaciju „neprijateljskih elemenata“, uz „četnike“, „informbirovce“, „anarholiberale“... Dugo potom njima je bilo onemogućeno, ili bar otežano, zapošljavanje.
Za nasilje nad studentima niko nikada nije odgovarao.
Kraj
Kurir / Momčilo Petrović
Foto: Arhiv Jugoslavije / Tanjug
