"Ni boja kože, ni vera, ni nacija - drugarstvo je najjače", poručuju Ahmed i Jasin, a uz njih i Vasil, Anisa i Aleksej, koje su životni putevi njihovih roditelja iz Sudana i Rusije doveli u Valjevo u istu OŠ "Sestre Ilić".
I upravo u toj školi pozivanje na toleranciju, uvažavanje i poštovanje ultimativno su načelo, pa su mali Valjevci, vršnjaci svojih drugara iz Sudana i Rusije, za njih organizovali predstavu da pokažu kulturu i tradiciju zemlje iz koje dolaze, kao i radionice za prikazivanje načina odevanja, pripreme tradicionalnih jela i napitaka.
- Kada sam pre deset meseci došao u Valjevo, sve mi je bilo neobično, od jezika i hrane, do snega kojeg nikada nisam video. Drugačiji sam, crn među belima. Svi su me gledali i smejali se, ja sam bio tih kao bubica jer nisam znao jezik, ali su mi pružili ruku prijateljstva - priča osmogodišnji Ahmed, čija se porodica, petogodišnji brat Jasin, mama Sulafa i tata Sadr, iz Sudana doselila u Srbiju, a Ahmed postao učenik drugog razreda OŠ "Sestre Ilić".
Njegova majka ističe srpsko gostoprimstvo i druželjubivost, navodeći da se porodica sasvim dobro snašla u novoj sredini pronalazeći nove prijatelje.
- Često nas pitaju za boju kože, a to je verovatno zbog toga što smo prva porodica koja je ovde došla iz Sudana. Velika je razlika u životu ljudi ovde i u Sudanu, pre svega što se tiče klime, načina oblačenja. Nadam se da ću naućiti više o srpskoj kulturi i tradiciji i još više se zbližiti sa ljudima ovde - kaže Sulafa, koja je na školskoj priredbi bila obučena u haljinu koju u Sudanu nose udate žene.
Mariji Feduhini iz Perma na obroncima Urala ipak je bilo lakše da se prilagodi životu u Srbiji. Valjevca Rastka je upoznala tokom studija u SAD pre deset godina, potom se iz Rusije doselila u Srbiju, a Aleksej, Anisa i Vasil, koji uči prvi razred u OŠ "Sestre Ilić", rođeni su kao Valjevci, ali su na predstavi povodom svetskog Dana tolerancije govorili o majčinoj domovini.
- Moj rodni grad je mnogo veći od Valjeva, to je milionski grad. Ali nije bilo problema u prilagođavanju jer nije se teško navići na lepo. Tamo je zima, nemamo voća, bukvalno samo uspeva krompir. Ovde je dobra klima, lepi su ljudi, nasmejani, gostoljubivi. Svi vole Rusiju i za ovih osam godina ja sam više puta imala priliku da osetim kako se obraduju kad čuju da sam Ruskinja. Ne mogu da se žalim i ne planiram da menjam adresu stanovanja - zaključuje Marija.
Ahmed, koji je pre godinu dana bio miran kao bubica, sada je sušta suprotnost u pozitivnom smislu, a njegova poruka je suštinska.
- Naučio da pričam, pišem, čitam, računam, da igram žmurke, jurke, fudbala, nemiran sam. Hvala, drugari! Pomogli ste mi i prihvatili. Boja kože ne znači ništa, drugarstvo je najjače - rekao je na srpskom Ahmed.
Brisanje kulturnih razlika
Prema rečima direktorke škole Zorice Lazić još lane su realizovali projekat u okviru koga su nastavnici imali obavezu da u nastavni program unesu interkulturalne sadržaje, i na taj način učenicima približe druge kulture, religije i osobe sa posebnim potrebama, kako bi se svako u toj školi osećao prihvaćenim.
- Kakvi su rezultati, vidi se i danas. Svi zajedno čekaju da se druže, da pokažu i nauče nešto novo - kaže direktorka.
Kurir.rs/Blic/Predrag Vujanac/Foto: Shutterstock
