Potonji komandant JVuO imao je 27 godina kad se početkom 1920. oženio Jelicom Branković, sestrom svog najboljeg prijatelja.
Njen otac Jevrem, pešadijski pukovnik, imao je četiri ćerke i sina Borivoja, koji se upisao na Vojnu akademiju. Posećujući tamo brata, Jelica je upoznala njegovog najboljeg druga, pitomca Dražu Mihailovića. Ali uoči Prvog svetskog rata udala se za profesora književnosti u Prizrenu Radivoja Lazarevića.
Lazarević je umro od tifusa 1915. godine, ostavivši za sobom Jelicu u petom mesecu trudnoće. Rodila je ćerku Radmilu, a 1916. njen brat Borivoje gine na Ceru. Početkom 1920. udala se za Dražu. U braku s njim rodila je sinove Branka, Ljubivoja - koji je posle nekoliko meseci umro, Vojislava i ćerku Gordanu, a Draža je usvojio Radmilu.
Zatočenici logora
Prvih deset godina braka živeli su u Skoplju, a 1931. godine Dražu raspoređuju u Beograd, u Gardu. Kupili su malu prizemnu kuću u Beogradu, u Bregalničkoj ulici. Tu je bila i štala za konja, na kojem je Draža, kao generalštabni oficir, svakog jutra odlazio na posao.
U oktobru 1940. godine Draža je prekomandovan u Mostar, i to je bio njegov konačni odlazak iz Beograda. Kad u aprilu Nemci napadnu Jugoslaviju, on će se iz Bosne prebaciti u Srbiju, na Ravnu goru. Odmah mu se pridružuje Vojislav, koji tada ima tek 17 godina.
- Jelicu, Branka i Gordanu u njihovoj kući niko nije uznemiravao do proleća 1942, kad Nedićevo ministarstvo policije piše Nemcima: „Ne vidimo razloga da sin i ćerka Draže Mihailovića mogu slobodno da žive u Beogradu.“
Odvode ih sve troje u logor na Banjici, gde ostaju do kraja 1943. Jelicu pre puštanja zadržavaju desetak dana u Gestapou, pa nije ni videla decu, koja su odmah otišla kod oca u selo Subjel kod Kosjerića. U septembru 1944. Branko i Gordana će, pod okolnostima koje ni do danas nisu razjašnjene, preći partizanima.
Porodična drama
Jelica će ih videti tek kad se završi rat. Gordana će se tada odreći oca, kličući: „Na sud sve izdajnike srpskog naroda!“ Nema zapisa o ovoj porodičnoj drami. Može se samo zamisliti kako se Jelica osećala, razapeta između muže i dece. A onda joj hapse muža, o njemu govore kao o krvoločnoj zveri. Streljaju ga, a ona ne sme ni da pita gde je...
Uspela je da se zaposli u banci, iako je po obrazovanju bila učiteljica. Međutim, kad joj Branka i Gordanu 1948. odvedu na Goli otok, dobija otkaz. Ostala je sama.
Zbog siromaštva, prinuđena je da proda kuću. Nekoliko godina živela je u malom stanu u Ulici majke Jevrosime, a onda je kupila drugi kod podvožnjaka u Cvijićevoj ulici (danas se tu nalazi hotel „Zira“).
Narednih dvadeset godina živela je potpuno povučeno od sveta. Nije imala penziju, pa su je pomagale sestre i deca, iako njihovi odnosi posle rata nikad nisu bili kao ranije.
Jelica Mihailović umrla je 1970. godine, i sahranjena je na Novom groblju.
Kurir.rs/ Priredio Momčilo Petrović
