Najnovije vesti

MISTERIJA GROBA STEFANA LAZAREVIĆA TRAJE DO DANAS: Priča o oduzimanju prestola je zamršena i VRVI OD IZDAJA i prevara
Foto: Nemanja Nikolić

Ratnik

MISTERIJA GROBA STEFANA LAZAREVIĆA TRAJE DO DANAS: Priča o oduzimanju prestola je zamršena i VRVI OD IZDAJA i prevara

Društvo

Nasledio je vlast posle pogibije kneza Lazara, a onda je morao da ratuje za sultana Bajazita,ubicu svog oca,kome je dao sestru Oliveru za ženu
 

Posle Kosovskog boja 1389. i pogibije kneza Lazara, njegovu titulu „gospodara Srba i Podunavlja” preuzeo je Vuk Branković, istakavši tako sebe za naslednika Lazareve krune. Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, naime, bili su još deca. Ali, ovome se usprotivila kneževa udovica Milica, proglasivši - mimo običaja koji ženama to nisu dozvoljavali - sebe za vladarku do punoletstva svog starijeg sina Stefana. U ovome je imala pomoć Turaka, dok se Vuk Branković oslanjao na Ugare (Mađare). Turci su, ispostavilo se, bili jači...

Menjanje strana

Stefan je preuzeo vlast 1393, kao šesnaestogodišnjak. Podršku Turske platio je odvođenjem najmlađe sestre Olivere u sultanov harem, prihvatanjem da jednom godišnje on, brat mu Vuk i vlastela odlaze sultanu na poklonjenje i, naravno - učešćem u ratovima na strani Turske.

Vredi primetiti, tek kao zanimljivost, da na Balkanu omraze nastale u ratovima traju decenijama. U ono vreme, Stefan Lazarević je stao pod ratnički barjak sultana Bajazita, samo šet godina pošto mu je ovaj ubio oca. Srpske čete, pod Stefanovom komandom, borile su se na turskoj strani 1395. protiv vlaškog vojvode Mirčea Starijeg, na Rovinama, i tu se baš ni Srbi ni Turci nisu mnogo istakli, a jedan drugi turski vazal, Marko Kraljević, izgubio je i glavu.

Ali, već sledeće, 1396. godine, kod Nikopolja, srpska teško oklopljena konjica pod komandom Stefana Lazarevića, odigrala je ključnu ulogu u turskoj pobedi nad krstašima iz nekoliko evropskih zemalja. Ostaje dokonima da se bave nagađanjem „šta bi bilo da je bilo...” i da zamišljaju kako bi izgledala istorija Evrope poslednjih petsto godina da su tada hrišćani pobedili Turke i slomili njihovo carstvo, i da li je ovaj Srbin kriv što to nisu uradili. Ali, vladanje je bilo njegov posao. I zato, kad su Srbi i Turci 1402. godine kod Angore poraženi od Tatara, a Bajazit zarobljen da sledeće godine u tamnici i umre, Stefan je promenio stranu. Postao je ugarski vazal.

Trivijalnim, sportskim rečnikom današnjice kazano, bio je to dobar transfer: odmah je, te 1402. godine, od vizantijskog cara dobio titulu despota, a od ugarskog kralja 1403. Mačvu i razrušenu beogradsku tvrđavu, koju je obnovio i proglasio svojom prestonicom. Tako je Beograd prvi put u istoriji postao srpski glavni grad.

foto: Nemanja Nikolić

Brba za presto

Pet godina kasnije srpska vlastela, predvođena Stefanovim mlađem bratom Vukom, pokušala je da mu otme presto. Priča je zamršena i vrvi od izdaja i prevara: Vuk sklapa savez sa turskim sultanom, Stefana brane Ugari; onda i Stefan traži pomoć od Turaka, ali od sultanovog brata, despotovina je podeljena, mnogo vojnika je izginulo i kuća spaljeno. Na kraju sultan odseče glavu Vuku, a Stefan šalje svoje ljude da mu donesu ostatke brata, da ih sahrani hrišćanski i bratski.

Istorija despota Stefana Lazarevića, s razlogom, beleži na onoj strani gde su najuspešniji srpski vladari. Proširio je granice, unapredio privredu zemlje, posebno rudarstvo - od Ugara je za pomoć u osvajanju Bosne dobio rudnike srebra u Srebrenici... Bio je pokrovitelj umetnosti i kulture, a i sam je bio pisac. Njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve” - pesnička poslanica u kojoj iskazuje ljubav prema bratu, nastojeći da nadvlada njihovu međusobnu omrazu.

Umro je 1427. godine, a nasledio ga je sestrić Đurađ, drugi sin Vuka Brankovića.

Obojica su rođenjem bili predodređeni da vladaju. Despot Stefan Lazarević umro je u lovu, u selu Markovac, blizu Mladenovca.

Pad sa konja

Prepisujemo legendu: „Prilikom jednog od povrataka sa ugarskog dvora, zatekavši se u blizini mesta poznatog kao Glava ili Glavica, despot je zaustavio svoju pratnju da bi izjahao u lov. Kao što je imao običaj da uradi, ispružio je ruku da bi na nju primio kraguja, ali njegovo telo nije htelo da sluša. Čitava svita primetila je kako se despotovo telo naginje čas na jednu čas na drugu stranu, ukazujući da se nešto neobično dešava. Svi su dobro znali despotovo dostojanstveno ponašanje na konju, pa su sa čuđenjem gledali kako se bespomoćno obrušava na zemlju.”

A ovo je iz „Žitija despota Stefana Lazarevića”, despotovog biografa i savremenika Konstantina Filozofa: „Narod ridajući za njim (Stefanom) ne samo kao za gospodinom nego i kao za milim ocem, nošahu ga ka grobnici, koju sam sazida u Resavi.”

U ovoj poslednjoj rečenici krije se misterija groba Stefana Lazarevića, koja traje sve do danas.

„Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala 500 godina nakon njegove smrti 19. jula 1927. godine i slavi ga 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru) kao svetog Stefana despota Srpskog.”  

IMENOVANJE ULICA JEDNOM KO NIJEDNOM

Na razmeđi dva veka, poraslo je interesovanje za život i delo sina kneza Lazara. Tako se desilo i da Komisija za imenovanje ulica Grada Beograda 2004. godine Ulicu 29. novembra preimenuje u Bulevar despota Stefana. Gradom su tada vladale demokrate, a na čelu Komisije bio je Mileta Prodanović, poznati pisac i slikar. Ili nisu znali da su „despot Stefan” i „Visoki Stevan”, koji na Dorćolu ima ulicu od 1896. godine, ista ličnost, ili su smatrali da je ovom srpskom velikašu jedna ulica u Beogradu - malo. Inače, od početka jedne do kraja druge ulice udaljenost je 1.300 metara.

Kurir.rs, Momčilo Petrović/ Foto: Nemanja Nikolić 

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...