Izazov je veliki i prebrodićemo ga zajedno. Klinički centar nema boljih ni kompletnijih lekara od nas. Mi smo poslednji nasip. Iza nas više nema ko. Srećno! Za čast profesije! Pravo u neizvesnost i tešku borbu.
Ovu poruku je pre godinu dana kroz Viber grupu uz raspored prvopozivajućih ekipa svojim kolegama uputio Radmilo Janković, direktor Klinike za anesteziju intenzivnu terapiju Univerzitetskog Kliničkog centra u Nišu, neposredno pre njihovog ulaska na odeljenje intenzivne nege gde su ih čekali prvi najteže oboleli od koronavirusa
Posle godinu dana Janković, koji je u međuvremenu postao koordinator svih kovid bolnica na jugu Srbije i zamenik direktora UKC Niš, sa svojim ljudima vodi borbu sa pošasti koja ne posustaje.
Priseća se kako je sve počelo i žali što se još nije završilo.
- Ta Viber poruka koja je stigla svim anesteziolozima značila je početak našeg uključivanja u tu borbu kojoj se još ne vidi kraj. Infektivna klinika je već bila puna, a zgrada stare hirurgije se spremala za najteže pacijente. Zgrada je bila sablasno prazna, a u njoj 80 kreveta u intenzivnim negama, respiratori, maske, helmeti (zaštitne kacige)... Prethodnu noć dežurni anesteziolog je već imao dve intubacije na Infektivnoj klinici. Ono što je sledilo posle je antologijska priča niškog zdravstva - kaže Janković.
Navodi da već posle 15 dana u zgradi stare hirurgije više nije bilo slobodnog respiratora, a Klinički centar savijaće se pod pritiskom prijema enormno velikog broja pacijenata.
- Otvarali smo nove kapacitete, pulmologiju, staru kardiologiju, fizikalnu medicinu, a onda je u kovid sistem ušla gotovo čitava zgrada novog Kliničkog centra. Tog 16. aprila imali smo skoro 1.000 pacijenata koje su moji ljudi reanimirali, intubirali i transportovali - opisuje Janković prve dane sudara sa virusom koji je osvojio planetu.
Korona je počela da odnosi prve živote, a Jankovića je posebno pogodilo to što je znao brata prve žrtve.
- Prva vreća koju smo zatvorili i vratili se nazad na položaje bila je naša koleginica. Znao sam njenog brata. Zajedno smo odrasli, igrali fudbal u Leskovcu, kasnije studirali medicinu u Nišu. Nisam ga video više od 20 godina. To se ne zaboravlja, ta hladna noć, sedim u Upravi KC sa tadašnjim direktorom Zoranom Radovanovićem... Okrećem telefon njenog brata: "Žao mi je, moram ti reći…" - priseća se Radmilo prve crne vesti koja mu se otkinula sa usana.
Kovid mu ubio oca
Komentarišući svoja osećanja nakon godinu dana od prvog sudara sa virusom kaže da su pomešana.
- Melanholija koja mi natapa dušu, bol koji me razdire zog onih kojih više nema, a poznavao sam ih tako dobro, žal za ocem kojeg sam izgubio na svojoj jedinici intenzivne nege… Osećaj besa što smo opet u istoj situaciji zbog onih koji nam ne veruju i optužuju da smo dobro nagrađeni od "farmaceutske mafije". Ali i osećaj inata i čojstva... Nikada se nećemo predati - kaže Janković.
Neravnopravna borba sa nemilosrnim protivnikom za Jankovića i njegove kolege značila je i odvojenost od porodice, što im je veoma teško palo.
- Čitav mart i april proveo sam u bolnici. Pamtim uplašene oči svojih sinova tokom svakog video poziva: "Tata, jesi li dobro?" I pitanje na koje nisam imao odgovor: "Kad ćeš kući?" Nisam mogao da ostavim svoje ljude, nije bilo vremena ni za pošten obrok, na mom radnom stolu je bila samo otvorena pašteta i mrvice od nabrzinu pojedenog zalogaja... Nije bilo vremena ni za to,: Stizale su neprestano nove poruke na viber: "Nemamo mesta na pulmologiji!" ili "Treba nam hitno kiseonična glava na trećem spratu". Sanitetska vozila su čekala u redu, a u njima neretko ljudi u samrtnom hropcu, boreći se za vazduh - govori lekar heroj.
(Kurir.rs/Informer)
NE PROPUSTITE
