U svojoj knjizi Moderno ratovanje, koja je objavljena na srpskom 2003. godine Klark je skoro celu stranu posvetio opsesiji dolaska ruskih brodova u Jadransko more.
"Obavestili su Tursku o svojim namerama da početkom aprila prođu kroz Dardanele iz Crnog u Sredozemno more.Bio je to nepogrešiv signal. To je ujedno bila i pretnja vazdušnoj kampanji. U njamanju ruku, ti brodovi će nam komplikovati korišćenje Jadrana gde se jugoslovenske pomorske snage još nisu odvažile da izašu iz luke posle upozorenja koje sam im uputio. Ruski brodovi mogu da daju Srbima rano upozorenje o našim napadima, da nam ometaju kretanje pa čak i da blokiraju putanje leta pojedinih naših sistema ne upuštajući se pri tom ni u kakve direktne sukobe. Džim Elis je bio zadužen za ovo pitanje, ali nije mogao mnogo da postigne. Nije imao ni snaga, a ni ovlaštenje da preduzima bilo kakvu akciju ako se ruska borbena grupa pojavi. To je bio moj problem.", naveo je Klark u svojoj memoarskoj knjizi koja se odnosi na agresiju NATO pakta na SRJ.
Pomorske snage NATO u agresiji na SRJ
Pomorski, odnosno pomorsko-vazduhoplovni sastav agresora predstavljao je jednu od najvažnijih komponenti vojne moći SAD i bitan instrument za ostvarivanje političkih ciljeva.
Inače, pomorske snage NATO vršile intenzivnu pomorsku blokadu teritorijalnog mora SRJ od 06.06.1992. godine. Tome je prethodilo donošenje rezolucije SB UN 820 o pooštravanju sankcija protiv SRJ. U sedištu NATO donesena je odluka da se pokrenu ratni brodovi tad šesnaestočlane vojno-političke alijanse u Jadran kako bi se pratili brodovi koji prevoze robu Srbiji. Posadama je odobreno čak i otvaranje vatre ako se sumnja da brodovi prevoze nedozvoljeni teret. Jedino se Grčka uzdržala od te akcije.
Zona operacije nazvane “Sharp Guard“ bila je južni Jadran, kao i kontrola pomorskog saobraćaja na ulazu u Ortanska vrata i prilazima crnogorskom primorju, ali bez narušanjavnja teritorijalnog mora odnosno zone od 12 nautičkih milja.
Važan segment izvođenja kontrole imale su Stalne pomorske snage NATO STANAVFORMED ( The Standing NATO Naval Force on Mediterranean), koje su aktivirane u Napulju 30. aprila 1992. godine. Ratni brodovi pomorskih snaga NATO u ovom obliku uplovili su u Jadransko more 16. jula 1992 godine tačno u osam sati ujutro po lokalnom vremenu i preuzele odgovornost za operaciju kontrole pomorskog saobraćaja i blokade jugoslovenske obale. Operacija pomorske blokade SRJ završena je 18. juna 1996. godine i do tad STANAVFORMED pregledale su oko 70.000 raznih plovila.
Usledilo je dvogodišnje zatišije kada je usledila zbog zaoštravanja krize na Kosovu i Metohiji i oružane terorističke pobune OVK ponovo aktivirana pretnja otvorenom agresijom na SRJ. Osim vazduhoplovnih komponenti bitnu ulogu su imale i pomorske snage. Pomorske snage NATO STANAVFORMED su ponovo u okviru sprovođenja plana pripreme potencijalne agresije na SRJ ponovo su 14. oktobra 1998. uplovile u Južni Jadran. Sporazum Milošević -Holbruk o razmeštaju posmatrača suspendovao je prisustvo pomorskih snaga NATO, koje su ponovo aktivirane 20. januara 1999. dan pošto je šef Verifikacione misije OEBS Vilijem Voker javnost obavestio o navodnom masakru u selu Račak. Tog dana je savet NATO odlučio da krene u postepenu pripremu snaga NATO za sprovođenje vazdušnih i pomorskih operacija protiv Savezne Republike Jugoslavije. Tada je pomorskim snagama NATO STANAVFORMED naređeno ponovno uplovljavanje u Jadran.
Prema našim podacima NATO je pre početka i tokom trajanja agresije u akvatoriji Južnog i Centralnog Jadrana prikupio sledeće pomorske snage:
Tri udarne grupe nosača aviona (SAD, Engleska, Francuska)
Mornarica SAD
Nosači aviona
USS Theodore Rossevelt (CVN-71) sa udarnom grupom oko nosača aviona: 2 raketne krstarice klase Ticenderoga USS Leyete Gulf (CG – 55) i Vella Gulf ( CG 72) sa po 28 krstarećih raketa na svakoj, 2 fregate klase Peri USS Halyburton (FFG-40) i Ross. Napadna nuklearna podmornica USS Albuquerqe (SSN 706) i brod za snabdevanje i podršku USNS Arctic (T-AOE-8). Učešće u operaciji Allied Force je bilo šesto krstarenje za USS Theodore Rossevelt (CVN-71). Zvanično učešće počelo je 26. marta 1999. Zona boravka je bilo Jonsko more, a letene operacije sa palube počele su 6. aprila i trajale do okončanja NATO agresije. Nosač se 24. septembra 1999. vratio u matičnu luku Norfolk.
Grupa za ličnu podršku sastavljena od raketne krstarice USS Philipine sea (CG 58), dva razarača klase Spruance USS Nicholson ( DD 982) i Thorn (DD989), kao i brod za snabdevanje i podršku nosaču aviona USS Detroit (AOE 4).
Valja napomenuti da se u našoj literaturi spominje da je aktivnu ulogu imala i Udarna grupa skoncentrisana oko nosača aviona USS Enetrprise (CVN-65). Međutim, proverom je utvrđeno da je nosač aviona USS Enetrprise (CVN-65) jeste zaista bio u Mediteranu, ali posle učešća NATO vežbi INVITEKS 99, u Jonskom i Tirenskom moru, od 8. do 17. februara, USS Enterprise je zaplovio na zapad prema francuskoj rivejeri i uplovio u Kan. Međutim, dan posle uplovljavanja 20. februara, a posle kraha pregovora u Rambujeu stiglo je naređenje da nosač isplovi i hitno se uputi na istok Mediterana, punom brzinom i ulazak u Jadransko more.
Nosač je 27. februara uplovio u Trst, da bi zatim početkom marta izašao iz Jadrana i uputio se prema Izraelu. Tamo je od 7. do 12. marta učestvovao u vežbi „Juniper Stallion“. Nosač je 16 marta prošao kroz Hormuz i 19. marta preuzeo je ulogu u operaciji „Southern Vatch“. Nosač se 6. maja 1999 vratio u matičnu bazu Norfolk.
Nukelarne podmornice klase Los Angeles: SSN Norfolk (SSN-714) i SNN Miami (SNN- 755);
Desantna grupa “ Kersage“ koju je činio desantni brod -nosač helikoptera USS Kesarge (LHD-3) na koji je bila ukrcana 26. MEU ( Marine Expeditionary Unit) brojno stanje 2182 marinaca sa vazdušnom komponentom VP-8 avionima VSTOL herijer, i Desantni brod nosač helikoptera LHA klase TARAWA USS NASSAU LHA 4 na kojoj je bila ukrcana 24. MEU. Grupi je pripadao i desantni brod dok NASHVILLE (LPD 13) klase Austin.
Mornarica Ujedinjenog Kraljevstva
Velika Britanija u operaciju “ Allied force“ poslala je sledeće brodove: Nosač aviona Invincibile (R-05), 1 nuklearnu podmornicu Splendid (S-106) klase Swiftsure, koja je bila naoružna sa 12 krstarećih raketa, 1 razarač Type 42 NEWCASTLE (D-87), 2 fregate Type 23 klase Duke i to Iron Duke (F-234) i Somerset (F-240), brodovi za snabdevanje Fort Austin RFA (A386), Fort Grange (A385);
Francuska mornarica
Francuska je u operaciji Allied force početkom 1999 formirala Udarnu grupu čiji nosilac je bio nosač aviona Foš i francuska fregata Cassard (D614) istoimene klase i razarač Tourville (D610). Ovom plovnom sastavu bila je pridodata i britanska fregata Type 23 HMS Somerset, kao i francuski pomoćni brod klase Durance. Takođe francuska je u vode Jadrana poslala i desantni brod klase „Ouragan“ istoimenog imena Ouragan (L9021). Na brodu je bilo ukrcano 100 pripadnika 1. Padobranske husarske regimente i nepoznat broj pripadnika 17. Vazdušne inženjerijske regimente, koji su već bili angažovani u misiji u AFOR koja se od 1997 sprovodila u Albaniji.
Od ostalih pomorskih snaga valja pobrojati tu: Udarna grupa udarnih pomorskih snaga STANVFORMED u kombinaciji 10-12 raketnih razarača i fregata i 4 pomoćna broda;
Udarna grupa pomorskih snaga Italije “ ALBA-2″ koju su činile dve raketne fregate klase Maestrale, 2 desantna broda klase San Giorgio, 2 lovca mina, 2-4 raketne korvete, 1 pomoćni broda, Borbena grupa Vitorio Veneto koju su čnili istoimena raketna krstarica, 2 raketna razarača i raketne fregate i 2 raketne topovnjače, Laki nosač aviona Đuzepe Garibaldi, koji je u Jadran uplovio kasnije u pratnji raketnog razrača i 2 raketne fregate.
Dva broda za elektronska dejstva i kasnije Borbena grupa minolovaca “Inchon“ angažovanih u operaciji “ Shining Hope“.
NATO pakt tokom cele agresije na SRJ na Jadranu je raspolagao sa oko 64 ratna broda i 3 nuklearne podmornice. Sa ratnih brodova u Jadranu bilo je angažovano oko 280 brobenih aviona i 60 borbenih helikoptera. Na lansirnim platformarama većine ovih brodova bilo je raspoređeno 668 krstarećih raketa od čega je na ciljeve u SRJ lansirano od 420-450. Tu treba dodati i da su preko Jadranskog mora neprekidno svih 78 dana preletali i agresorski avioni, pa se time izvodi zaključak da je NATO pakt tokom agresije obezbedio neprekidnu i apsolutnu prevlast na moru i vazdušnom prostoru.
NATO brodovi prevlast na moru ostvarivali su na prostoru 60-120 milja od obalnog ruba SRJ uz primenu mera bližeg i daljeg borbenog osiguranja, dva broda za elektronska dejstva manevrisala su na daljinama od 30 milja od obalnog ruba, pod permanentnom zaštitom grupe 2-4 borbena helikoptera. NATO je neprekidno imao isturene partole borbenih ( portivpodmorničkih, protivbrodskih i protivradarskih) helikoptera, koji su se smenjivali neprekidno u kontroli naših plovnih puteva i snaga na obalnom rubu. Helikopteri u sadejstvu sa brodovima za elektronska dejstva izvršavali su zadatke ranog radarskog upozoravanja glavnine pomorskih snaga i lovačko-bomabrderske avijacije.
NATO u funkciji stalne protivpodmorničke borbe u vazduhu svih 78 dana imao je 1-3 protivpodmornička aviona PC-3 Orion, koji su poletali u kontrolu Južnog Jadrana sa Sicilije. Zadatak Oriona bio je i polaganje linije radio-hidro akustičnih plutača i permanentno dežurstvo na mogućim rutama plovljenja naših podmornica.
Na svom početku angažovanja u operaciji Allied Force pomorske snage bile su angažovane za pomorsku blokadu i lansiranje krstarećih raketa. Glavna karakteristika pomorskih snaga NATO tokom svih 78 dana agresije je menjanje brojnog stanja brodova i podmornica uz učestalu demonstraciju sile pretnjom masovnim udarom.
Kurir.rs / A.Mlakar
NE PROPUSTITE
